Јер нисам могла за Смрт стати

Јер нисам могла за Смрт стати.
Љубазно она стаде за ме;
У кочији, уз Бесмртност,
Нас двије смо биле саме.

Возисмо споро, Смрт не зна журбе,
А и ја се опростити
Од посла и од доколице.
Због њене уљудности.

Прођосмо школу гдје у игри
Рву се дјеца мала;
Прођосмо жита што нас мотре,
Прођосмо сунчан залаз.

Ил’ боље, он покрај нас прође:
Од хлада роса задрхтала.
Јер хаљина ми прозрачна је,
Од тила ткиво шала.

Пред једном кућом застадосмо
– Ко земља да је набубрила –
Једва се виђела јер њена
Стреха тек хум је била.

Минуше отад стољећа
Ал свако краће је, ћутим,
Но дан кад схватих да су коњи
К вјечности окренути.

– Емили Дикинсон

 

фотографија
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s