Наличје беса

Бес к’о бес. Узмеш га голим рукама за његову оштрицу, копрцаш се док ти сече руке, дубоко, задржаваш га да не оде ка детету, мужу, мајци, пријатељу…

Држиш га јако. Не осећаш тај бол, срастао си са њим, још док ниси ни знао да човек може да прими сву јачину бола коју не може ни да замисли да постоји на скали болова. Држиш, и када успеш да умориш бесове, окренеш ту оштрицу и дубоко је заријеш у себе. Покосиш џунглу у себи. И паднеш исцрпљен у меку, топлу мочвару туге. Само ноздрве држиш изнад површине. Сав урониш. Мирујеш у мочвари туге. Само доле, на дну, врхом стопала, помало, случајно, додирујеш корен беса и знаш да он већ полако израста новим изданцима, и да ће веома брзо поново нарасти и испунити те својом џунглом. Знаш, али те није брига. Одмараш умотан лепљивом тугом. Сузама видаш ране које си нанео вољеним душама око себе. Не знаш има ли краја. Чекаш да нађеш молитву. Да некако изоштриш мисао до молитве. Да потврдиш Богу да се нећеш предати. Не тражиш, не обећаваш, не објашњаваш. Само то – Боже нећу се предати. Не остави ме…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s