Психоанализа неких ликова у драмској литератури (Шта повезује Раскољникова, Ричарда III и Леди Магбет?)

Фројд је до потребе за изучавањем карактера дошао превасходно путем анализе својих пацијената, када је наилазио на снажне отпоре лечењу који су проистицали из њихових црта карактера.

Карактер је у Фројдовој теорији структурални и динамички појам. Он, као особена структура и функција ега, служи прилагођавању личности првенствено сопственој друштвеној средини. Начин на који се его прилагођава иду, спољашњем свету и супер-егу, представља оно што обликује карактер индивидуе. Црте карактера настају као компромис између нагонских тежњи ида и њима супротстављених захтева ега и супер-ега.

Фројд је описао и објаснио мноштво типова карактера повезаних било са неком врстом психичке болести (хистерички, опсесивни, фобички, параноидни итд.), било са стадијумом у развоју либида (орални, анални, фалусни и генитални карактер) на који је особа фиксирана. Али, осим ових најпознатијих типова, Фројд је описао и друге, мање познате, али изванредно занимљиве и загонетне типове, као што су изнимци, злочинци услед осећања кривице и они које је уништио успех.

Злочинци услед осећања кривице

Злочинци због осећања кривице су особе које чине преступе и криминална дела, али не зато да би од тога имали неке материјалне користи, него зато што их мучи несвесно осећање кривице. Тај парадокс Фројд објашњава тиме што они, чинењем инкримисаних дела, заправо несвесно траже казну, испаштање и патњу. Казна је за њих нека врста искупљења − они је траже како би на тај начин ублажили несвесно осећање грешности, да би се ослободили неподношљиве и мучне гриже савести!

За овај тип карактера казна је олакшање, средство спасоносног искупљења, ослобођење од непрестаног мучења окрутног, ирационално строгог супер-ега, закључује Фројд (“Some Character – Types Met with in Psychoanalytic Work”, Collected Papers, IV, Hogarth Press, London 1971).

Најпознатији литерарни пример за такав тип људи свакако је Раскољников, мада га Фројд у свом раду не спомиње. Наш познати психоаналитичар Хуго Клајн је дубинском, луцидном и брижљивом анализом понашања јунака „Злочина и казне”, убедљиво показао да се иза Раскољникове свесне мотивације злочина (користољубље), заправо скрива дубљи, несвесни, потиснути мотив, а то је потреба за казном и мазохистичко уживање у њој.

О томе најубедљивије сведочи низ омашки и пропуста које, не случајно, прави славни јунак Достојевског: он „заборавља” да после учињеног злочина закључа врата, да уништи или сакрије окрвављену одећу, а осим тога, „случајно” у време злочина носи на глави висок, упадљив шешир, којим скреће пажњу на себе. Све то искусном психоаналитичару открива да Раскољников, упркос свом свесном хтењу, заправо, несвесно жели да буде откривен, ухваћен и кажњен (Клајн, Х, „Злочин и казна у светлости психоанализе“ у Клајн, Фројд, литература и психоанализа /прир. Ж. Требјешанин/, Матица српска, Н. Сад, 1993).

Изузеци

Други, ништа мање необичан и интересантан тип карактера су изузеци. За ту врсту личности карактеристично је да не подносе ограничење својих нагонских прохтева, жеља и тежњи, јер сматрају да су већ доста тога непријатног поднели и да су довољно пропатили. Уочено је да такви људи себе доживљавају као „изузетак”, а неки од њих су и убеђени да их штити само Провиђење. То веровање у сопствену изабраност и изузетност, као и њихово аморално, егоистичко понашање, има корен у једном несвесном инфантилном ставу према сопственој злој и неправедној судбини и осећању да тако повређени и дубоко увређени имају право на одштету. Дубље, динамичко психоаналитичко тумачење показује да иза њиховог понашања лежи већи или мањи неуспех у преласку са принципа задовољства на принцип реалности и принцип моралности.

Заправо, „изнимци” увређено одбијају да се као сви одрасли људи покоре законима стварности и етичким императивима супер-ега, који важе за друге, „обичне“ људе. Такав тип људи се, по правилу, среће међу онима који имају неку урођену ману, које је, ни криве ни дужне, сурова судбина мрачним жигом обележила већ на самом рођењу, или којима је нанесена нека тешка неправда, нека болна физичка или психичка озледа још у раном детињству. Ране фрустрације и нарцистичке повреде терају те људе да целог живота дрско, „с правом” траже надокнаду, неку врсту инвалиднине од судбине, која их је тако неправедно и окрутно казнила.

Ричард III, Фројдов тип изузетка

За типичног представника тог типа карактера, Фројд узима Шекспировог Ричарда III. Тај лик, сматра Фројд, овако размишља: „Природа ми је учинила велику неправду тиме што ми је ускратила леп изглед који плени и доноси љубав других људи. Живот ми због тога дугује одштету, коју ћу узети. Имам права на то да будем изузетак, да се поставим изнад недоумице која друге спутава. Ја смем да чиним неправде јер је мени учињена неправда.”

Тумачећи Шекспирову драму, творац психоанализе даље закључује: „Ричард III је гигантско увећање те црте, коју налазимо и код нас. Сви ми у дубини душе верујемо да имамо разлога да се љутимо на природу и судбину због губитка који нам је нанесен у детињству; сви тражимо надокнаду за рану повреду нашег нарцизма, наше самозаљубљености. Зашто нам природа није поклонила златне увојке Бодлера, или Зигфридову снагу, или високо чело генија, племенито лице аристократе? Зашто смо рођени у грађанској кући, а не у краљевском замку? Пријало би нам да будемо лепи и префињени као они којима сада морамо да завидимо.” (Freud, “Some Character – Types Met with in Psychoanalytic Work”). И код овог типа карактера запажамо да карактерне црте настају услед регресије на неке раније развојне ступњеве за које је особа, услед особених животних околности у раном детињству, остала фиксирана и у одраслом добу.

Они које је уништио успех

Збуњује појава, коју је током психоанализе открио Фројд, да неуроза, психички слом, настаје код неких неуротичара, неочекивано и парадоксално, не због неуспеха, него услед успеха, у тренутку тријумфалног остварења жеље, баш као да их кажњава нека виша, моћна, мистична и невидљива демонска сила! Није лако објаснити чињеницу „да се људи понекад разболе управо онда када дође до испуњења неке велике, дуго гајење жеље. Чини се да они тада не могу да поднесу своју срећу и нема сумње да постоји веза између тог успеха и настанка болести” (Фројд, С, „Неколико типова карактера који се сусрећу у психоаналитичкој пракси“, у С. Фројд, Карактер и либидо /прир. Ж. Требјешанин/, Завод за уџбенике, Београд, 2015).

Фројд анализира такве необичне случајеве из своје праксе, али и из литературе, и закључује да се иза тог парадоксалног збивања крије заправо унутрашњи неуспех и дубоко потиснуто осећање кривице. Литерарни примери за тај тип карактера јесу Шекспирова Леди Магбет и Стриндбергова Ребека, главна јунакиња драме Розмерхолм. Сурова, одлучна, бездушна и безбожна, челична Леди Магбет, осведочено способна за најмонструозније злочине, наједном после оствареног сна, после најзад достигнутог циља којем је све подредила и жртвовала, постаје слаба, безвољна, мекана и, неочекивано, бива савладана кајањем!

Фројд се с правом пита шта је могло да сломи тако немилосрдни, окрутни и гвоздени карактер наизглед безосећајне Леди Магбет? Која је то дубока мотивација изазвала тако радикалну промену у личности? Њен спољашњи, видљиви успех није могао да превлада унутрашњи неуспех (неплодност монструозне леди, која обесмишљава њен успех).

Слична је судбина и либерално васпитане Ребеке, која је спремна да гази преко лешева како би остварила свој чудовишни наум, а то је да на подмукао начин елиминше жену свог домаћина, да је наведе на самоубиство, како би се потом удала за њеног мужа, господара Розмерхолма. Када је остварила своју монструозну намеру, у тренутку када је била запрошена, она доживљава душевни слом и признаје свој злочин (свесно навођење на самоубиство) како би прикрила по њеном осећању страшнији злочин, а то је инцестуозна веза с рођеним оцем, за ког је веровала да јој је очух.

Проницљивом анализом Фројд открива да особе „уништене успехом” имају тако интензивно осећање кривице због своје инфантилне сексуалности, те да им је сваки успех болан и неподношљив, због чега, у тренутку успеха, доживљавају крах. Њихов патолошки строг супер-его не допушта им уживање у било каквом успеху. Код тог типа људи наступа потпуни душевни слом у тренутку када им је испуњена нека давнашња, забрањена жеља.

Принцип апсолутног задовољства коме, према Фројду, тежи мало дете, а који је Фројд с правом супротставио принципу реалности, непрекидно вреба сваког од нас и зато мора стално бити под нашом свесном контролом како не бисмо дозволили да други уместо нас подносе бол и патњу (као синониме живота).

Избегавање сваког бола, и физичког и душевног (отуд претерана употреба медикамената и злоупотребљавање комфора), карактеристика је нашег доба, које и овде показује све одлике инфантилног регредирања.

Проф. Владета Јеротић

На крају, да одговоримо на питање из поднаслова текста: шта, дакле, повезује ове различите драмске ликове? Одговор из угла Фројдове психоаналитичке теорије био би: сви ови типови карактера настали су услед поремећених односа њиховог ега и патолошког супер-ега.

Проф. Жарко Требјешанин

Академија лепих уметности и мултимедија
Advertisements

2 мишљења на „Психоанализа неких ликова у драмској литератури (Шта повезује Раскољникова, Ричарда III и Леди Магбет?)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s