Кич, витални чинилац глобализма

Мистерија месечине

Кад је по праву старешинства 1864. наследио престо и постао краљ, Лудвиг од Баварске био је једва пунолетан, хиперсензибилан фантаста, опседнут Вагнеровом музиком, горљиви франкофил и манијакални обожавалац месеца. Према владарским и политичким пословима био је прилично равнодушан. Државне обавезе је препуштао својим чиновницима, осим краљевских указа попут оног којим је композитор Рихард Вагнер пресељен у Минхен, уз богату апанажу за нове композиције и опере.

Уместо дворских церемонија, обилазио је краљевство, разговарао са дрвосечама и рибарима, слушао концерте по црквама, давао царске награде извођачима, помагао сиротињу. У народу су га од миља звали „наш добри краљић“, а министри су били крајње сумњичави и разочарани његовом владавином, јер је држави тада био неопходан неко суверен, челичне руке, ко би успео да се одупре све јачој супремацији Пруске. Млади краљ Лудвиг није био таква рука. Но, иако је ујединитељима немачких земаља, пруском краљу и његовом канцелару Бизмарку, писмено потврдио приступ Баварске новоствореној империји, одбио је да оде на свечано крунисање императора Вилхелма I, отворено тиме показујући свој отпор према етикецији новог, империјалног двора.

Није много марио за силу уједињеног краљевства, јер је живео у усијању своје силовите фантазије, па је све своје снаге управио на то да своју земљу учини поднебљем маштовитих грађевина, музике и игре. Позвао је најбоље архитекте и градитеље свога доба, слао их у Париз и друге европске престонице да доносе нацрте и градитељске поуке, да доведу врсне мајсторе и зналце ретких заната за модерну, иновативну градњу. Баварска је постала велико градилиште, где су се дизала дотад у Немачкој невиђена здања. Најпре чудесни замак Нојшванштајн (Neuschwanstein), китњаста грађевина са букетима кула и купола у боји, пропета на саме врхове стрмих литица и наднесена над клисуру кроз коју се водопадима пробија планинска река, чинећи замку осим визуелне и снажну звучну позадину. Затим дворац Херенкимзе (Herrenkimze), на острву усред језера, саграђен по угледу на средишњи део Версаја.

На крову резиденцијалне палате у Минхену, надграђена је смело дизајнирана зимска башта са разноврсним егзотичним растињем, вештачким језером и надкровном конструкцијом од метала и ливеног стакла. Градић Бајројт се претвара у велики Вагнеров оперски театар, а замак Линдердорф је изграђен за посебне свечаности. Подземни спрат те грађевине представља Венерину шпиљу која излази на језеро. У њој су за време летњих светковина стотине музичара и оперских певача изводили арије, осветљени жућкастим електричним светлом, које је глумило месечину, што је за оно време била смела иновација, док је краљ Лудвиг пловио језером ка њима, у чамцу у облику шкољке, који се љуљао у ритму музике. За ведрих зимских ноћи приређиване су око тог здања вожње на санкама, у славу месеца, а суверен је за ту прилику облачио раскошно драпирани огртач од хермелина. Волео је да га зову Краљ месец, као што је његов идол и узор, Луј XIV, имао титулу Краљ сунце.

Здања Лудвига од Баварске као најатрактивнија обележја целе регије

Израђени планови за Византијски дворац, кинеску палату и замак Фалкенштајн остали су на хартији, јер је министарска камарила осујетила даљу градњу, пошто је краљ себе и своје краљевство увалио у велике дугове. Његово имање није могло да подмири мањак од четрнаест милиона марака. Државна каса му више није била доступна, јер су га побуњени министри прогласили лудим и припремили му свргнуће.

Понудили су престо његовом стрицу, нашли лекаре који су конзилијарно, мада без икаквог прегледа и анамнезе, дијагностиковали акутну параноју, као узрок краљеве неурачунљивости. И то је био крај његове владавине, а мало затим и живота. Одведен је у замак Берг на лечење, а у ствари у конфинацију, која је веома кратко трајала. Исте вечери по доласку тамо, затражио је да пође у шетњу, насамо са доктором Гуденом, шефом конзилијума, да би се с њим посаветовао о својој болести. Била је то фатална шетња без повратка. Обојица су још у току ноћи нађени мртви, како плутају по плићаку језера.

Необични краљ је ожаљен и званично, краљевски и искрено, народски, а наставио је да живи свој постмортем роман као херој истинитих и измишљених кич сторија, као дух рококо двораца и одаја, као мистична фигура свога доба и као убедљив пример за многе парадоксе. Један од њих је и сам његов живот. Изгубио је и трон и главу због тога што је, према тадашњој стручној и политичкој процени, неразумно потрошио велике паре на потпуно бескорисне грађевине. Но, време је убрзо срушило то кратковидо становиште његових просечних доглавника.

Ускоро ће се видети да су то заправо биле дугорочне инвестиције. То већ више од једног века потврђују милионске поворке посетилаца из свих крајева планете. Човечанство се диви тим здањима која су данас најатрактивније обележје Баварске, уз то су и извор већег дела њених редовних годишњих прихода. Краљ Лудвиг је, дакле, ипак видео даље од видика свога времена. Но, неко се већ с правом пита чему ова опширна прича о једном владару из друге половине деветнаестог века и каква је његова веза са темом. Веза је наиме директна. Раздобље његове владавине теоретичари наводе као време рађања кича, а социолог, Абрахам Мол, аутор чувене књиге „Кич: уметност среће“, посветио му је у њој једно поглавље под насловом: Краљ кича.

Не бих се сложила са таквом оценом трагичне личности краља Лудвига. Бегунац из животних шаблона – од владарских дужности, сладуњаве музике и дворског луксуза, до веридбе и сна о топлом породичном дому, што су идеали кич човека – не може да буде амблем кича. Уосталом, управо Абрахам Мол у истој тој књизи подвлачи да не постоји кич предмет, већ кич човек који свесно продукује кич и све око себе чита у том кључу, што се никако не може рећи за лудило неуротичног сањара, Лудвига Баварског. Напротив, он је живот провео у паничном бекству из оне стварности коју кич човек узима као задати апсолут и изражава искључиво формулом А = А.

Дизниленд као високо комерцијална кич империја

По мом мишљењу, титула краљ кича би више одговарала једном могулу нашег доба који се управо послужио имагинацијом баварског краља и на копијама дизајна његових двораца, шпиља, вештачких језера и вртова створио једну глобално популарну и високо комерцијалну кич империју, звану Дизниленд, чије умножене реплике освајају планету. Да и не говоримо о мањим породичним Дизнилендима, домовима кич богаташа који су и сами копије копија, баш као и њихове куће, мада они нису у стању то да схвате, јер се то не изражава у бројкама. Први закључак на основу ових примера је да кич није продукт стваралачког, већ имитатитвног чина.

Појам кич обухвата широк значењски простор и означава појаве у распону од псеудоартефакта, преко научне мистификације до политичких уцена, корупције и помодно-површног погледа на свет. У уметности, а и животу уопште, под појмом кич подразумева се оно што није аутентично, ни креативно, већ је одливак, копија, лако сварљив, питак и плитак сентиментални концепт, чији је идеал златна средина, односно просечна вредност. Стратегија кича је постићи уочљив ефекат уместо истине, а циљ заједнички именитељ допадљивости најширег обима, који гарантује тренутно дејство на посматрача, односно конзумера. Неко је рекао да је кич уметност лагодног живљења, а кич човек је уметник и конзумер тог уметничког сурогата.

Ко су кич експерти?

Свет који изграђује хомо фабер дели се на:

а) свет алатки,
б) свет знакова,
в) свет предмета.

Свет алатки би био домен научних пропитивања технолошких услова и формула за израду планова и средстава за различите човекове делатности. Кич се у тој сфери манифестује као надринаука, или као збирка великих изума за малу помоћ, или као систем научних експеримената чији исход остаје у оквиру лабораторије у којој се изводе. Свет науке врви од кич научника чију стручност бране једино њихове научне титуле, а стекли су их, како каже један човек који је изван сваког кича, тако што целог живота обрћу с главе на ноге исту једначину и решавају је на више начина, тек да би о томе могли да напишу дисертацију, односно књигу коју мало ко икад отвори. Нажалост, кич експерти су умрежили и премрежили планету.

У уметности, као свету знакова, кич је рано дешифрован, као дело које је подешено да буде угодно, податно и правилно. Дело које настоји да не узнемирава, да не провоцира, већ да се допада на први поглед. Оно не комплексира кич човека сложеношћу значења, ни мистеријом дубине недокучивости, већ настоји да буде питко и пријемчиво. Кич продукт се наиме дословно додворава најширем кич схватању функције уметности, а то је да она треба да блажи, подучава, забави и одмара, јер припада слободном времену. То, према кич становишту, значи да човек у сусрету са уметничким делом не ради ништа, већ му се лагодно препушта као некој таласотерапији. Гледање представе, према схватању кич човека, треба да је забава или одмор; од књиге се очекује да буде лако читљива, да смирује, а затим да успава. Слика треба да личи на модел и по томе јој се процењује квалитет, а задатак музике је пре свега да разоноди.

Све то уметничка кич индустрија својим продуктима који су освојили глобус у потпуности испуњава. Дакле, нема истине, нема узнемирујућих питања, нема сумње, нема ироније, нема истинске туге. Има безболне илустрације, копије, накићене идиле, суза које смењују осмеси, несретне љубави са сретним исходом, растанака који су само предигра за састанак, цвећа које никада не вене и залазака сунца увек у меко-црвенкастој гами. У страху од оштре критичке процене, а у потрази за што широм публиком, кич, као симулакрум уметности, успешно бежи из уметничких сфера у забавне, где успешно развија своје царство. Оно што Хуизинга зове задовољством игре, постало је у међувремену природна средина кича. Његова глобална виталност лежи, дакле, у површној лакоћи и пријемчивости, у томе што вешто опонаша надградњу и тако задовољава најшире потребе за њом. Осим тога, не захтева посебна знања, а обећава угодан доживљај. Зато је Абрахам Мол кичу дао ироничну титулу: уметност среће.

Свет као тржни центар

Према једној групи теоретичара, кич се одржава на пет виталних принципа: неадекватности, кумулације, синестезије, осредњости и комфора. Неадекватност је заправо симулација креативности, кад се употребним предметима и сувенирима дају слободно смишљени облици, најчешће сасвим банални. Сетимо се примера дрвених стоних табакера у облику магарца, чији хрбат треба притиснути, да би испод његовог репа изашла цигарета. Досетљиво, зар не? Кумулација, или неутажива глад за стицањем и гомилањем, принцип је на којем кич учвршћује модел животног успеха. Начело синестезије је начело агресивне доминације маркетинга.

Добра рекламна порука треба да нападне сва чула понудом производа који човека безболно полепшава, весели, јача, подмлађује, чини занимљивим у друштву, успешним у послу, помаже му да без муке научи разне језике и да из илустрованог туристичког приручника, током вожње у авиону, научи све о култури, рецимо, Ацтека. Свој глобални раст кич пак превасходно темељи на принципима осредњости и комфора, што је у суштини дериват идеје о једнакости. По тим принципима, свако заслужује најбоље, а све што кич нуди јесте такво, што питање избора чини излишним, јер ниједан није сасвим погрешан, пошто свака ствар коју кич нуди има вредност подједнако прихватљиву за све. Ако човеков рад делимо на два основна, међусобно искључива делатна правца: стварање и производњу, можемо лако да закључимо да је кич продукт ове друге групе делања.

Како је човек постао заробљеник предмета?

Стварање је чин којим се свет проширује и обогаћује идејом, обликом, или садржином које до тада није познавао, док је производња умножавање постојећег модела. Свет предмета је, дакле, најплодније тло кича, што се најбоље види из неколико значајних чинилаца односа између човека и предмета. На првом месту: сласт својине (жеља за поседовањем предмета). Затим, припадност присвојеном предмету до обожавања. Уклапање предмета у целину осталих делова поседа (мој посед, то сам ја). Величање лепоте предмета (то што ја поседујем је јединствено без обзира што је копија). Посесивна алијенација (човек губи слободу, пошто његов статус углавном одређују предмети).

Ови чиниоци су у ствари скица генезе фактора кича који делују као витални чиниоци глобализма. Завршни стадијум посесивне алијенације већ је у току. Човек је постао глобални заробљеник предмета. Удаљио се од сопствене природе и знатно редуковао животну авантуру тиме што је прилагођава, подређује и планира према различитим скупинама предмета које постају мерило његове моћи, вредности и квалитета света који га окружује. Предмет успоставља и шири своје царство и јача свој утицај од фабричке траке, преко могуће рециклаже до смрти у депонији. Сразмерно томе расте човекова зависност од њега, при чему фактор гомилања постаје мера, стратегија и мотивација успона на лествици успеха. Човек је постао покретни излог предмета. Обим његових потреба је у сталном порасту.

Друштво изобиља је афирмисани циљ политичке прагме и услов безмало свих варијанти друштвеног уговора. Хомо фабер се лагано повлачи пред хистеричним конзументом, према коме су иначе подешени и систем производних асортимана и квалитет производа. Персонализовану обућарску мануфактуру прогутали су фабрички погон и робна кућа. Њих је пак мало касније усисао Гаргантуа звани тржни центар, статусни симбол економског напретка, иначе синоним кича. Он све складишти и све испоручује, по систему ништа не сме да фали. Створен је видљив несклад између средстава и циљева. Кич се храни разликом између употребне вредности и незадрживе воље за куповином. Иако зна да је укус масовног потрошача масовно лош, индустријалац му се повинује, уз мале корекције које промовише као иновативан дизајн, трудећи се да пре свега сачува брзину продајне траке. Планета је повезана ланцима супермаркета, тржних центара, робних марки, умножених копија и забавних погона. Круг се затворио. Енергија заблуде, плус енергија присвајања, плус енергија забаве, плус идеал изобиља дају збирну енергију кича, која је глобално неуништива.

Вида Огњеновић,
Емеритус АЛУМ на модулу Глума

Академија лепих уметности и мултимедија
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s