Тишина

Некада
ћутим криком…Немом оштрицом
блиставо
сечем
исечено.
Понека сенка
ме сивилом прими.
Лепљив,
окрњен крик
забада
забада
забада
зубе
забада
у већ откинуто
забада
у изгрижено
кида
раскомадано
црнило
испрскано белим.
Уши душа
ишибаних трњем,
пробуђених
песницом,
чују тишину крика,
и теше ме
грохотом плача,
узнемирено
лепетом лепе
исцепано
искидано
широм отворено
живо месо бола.
Када тишином врисак дише.

Advertisements

Једно мишљење на „Тишина

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s