Глуви за депресију

Честер Бенигтон, певач групе Линкин Парк, скоро је извршио самоубиство. Остаће још један у низу великих рок музичара који су дигли руку на себе. Патио је од депресије… Иронија је што је овај човек, кога никад нисам лично упознао, својим текстовима, музиком и тако јасним болом и гневом у гласу помогао мени (и многим другима) у најмрачнијим тренуцима живота. (Сама музика је ствар укуса, зар не?) Човек лакше прихвати (и нађе лек за) своју (духовну) болест ако схвати да није сам, да се и други боре с тим. Недуго пре Честера, на исти мрачни пут је отишао и Крис Корнел, још један херој мог детињства. Обојица су крштена у православној Цркви. Честер је био крштени кум Крисовог детета. Наравно, упитно је колико су обојица били оправослављени (иако је Честер други албум бенда назвао Метеора по грчком манастиру који је обишао). И опет, опростите на слободи, упитно је колико би им црква заиста помогла да су исповедили оно што је Честер свима исповедио у песми Given Up (Одустао сам).

Поново се будим у зноју.
Још један дан који ће пропасти
у мојој срамоти.
Поново сам заглављен у својој глави.
Осећам као да никад нећу напустити ово место.
Нема излаза.
Ја сам свој најгори непријатељ.
Одустао сам!

Мука ми је од осећања.
Зар немаш ништа да ми кажеш?!
Узми све ово!
Гушим се!
Реци ми: шта није у реду са мном?
Не знам шта да радим.
Мислио сам да је све јасно, али сам уплашен.
Нисам спреман.

Гушим се.
Тражим помоћ некако, негде.
Ја сам свој најгори непријатељ.
Ослободи ме мука!!!!

У линку испод је снимак са концерта где је очигледан сав јед, тама, скоро демонски безизлаз у којем се он налази. Чак поставља кажипрст на чело указујући на самоубиство. Кад сам први пут чуо ову песму, била је сувише мрачна за мене. Линкин Парк је и раније певао о мрачним темама, али ова као да је отишла корак дубље.

Given up

Ово нико није протумачио као икакав позив за помоћ. У једном од најскоријих интервјуа, Честер отворено каже да не може да поднесе да остане сам са собом. Док је отац, муж, пријатељ, колега, док је са другим људима, он је добро. Кад остане сам, бори се са тамом у себи. Радио водитељ је на ово давао коментаре:

„Сувише озбиљно и широко анализираш сам себе…“, „Ти си луд, човече!“.

Радио емисија није смела да добије мрачан карактер. Њен учесник је морао да буде забављач. Пајац. И никад ми није било јасно зашто је Линкин Парк од рок-метал бенда постао сладуњави, скорo тинејџерски поп бенд – и то кад су чланови бенда зашли у четрдесете! Мислио сам да су се продали, или постали задовољни својим животима, те певају веселије и без-садржајне теме. Сад мислим да је машинерија која од тебе очекује да будеш узоран, укалуљен и позитиван довела до тога. Мантра о вечитој позитивности је на западу заменила наше „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.“ Уместо тога, понавља се „Ја сам добро, ја могу да остварим своје снове, ја сам срећан, ја сам срећан…“. Јер никога не занима ако си тужан. Никоме не требаш такав. Пуно боље људи прихватају веселе, позитивне и једноставне. А Честеру су други били потребни да не би био сам са свјојим демонима. И има савршеног смисла да је у заједници са другима једино проналазио мир. Али је (наравно, мимо његове породице), било упитно каква је и да ли је то била заједница.

„Људи мисле ако си успешан и богат, да мораш бити срећан. Али није тако.“, рекао је Честер у поменутом интервјуу. Демони који му нису дали мира били су пробуђени у прошлости. У школи су га вршњаци малтретирали због крхке грађе и називали гејем.  Био је  сексуално злостављан од свог рођака, изнова и изнова – пет година. Није ником рекао да га не би осудили да је геј. Као одрастао није кривично тужио злостављача јер је сазнао да је и злостављач био ка дете злостављан и да су га унутрашњи демони водили ка насиљу. Честерови демони, пак, одвели су га у смрт.

Депресија је сложен и озбиљан проблем. То није тек нека малодушност, безбожје или себичност. То је једна од најопаснијих болести 21. века, а јавља се због отуђености и поигравања модерног друштва са најдубљим и најискренијим човековим осећањима. Поигравају се са истином и лажи, са моралним и неморалним, добрим и злим, вредности се изврћу наврат нанос и човек више не зна у шта да верује и коме да се обрати. Осећа се заглављено, као да се дави у себи, наизглед небитна помисао израсте у мучење које пушта пипке у срце, језик, цело тело и човек више не зна живи ли он, или тама управља њиме. И тада помисли да ће свима, па и њему самом бити боље ако га не буде међу живима.

Загребао сам овај проблем и нећу га лако испуштати.

Овај текст можда одудара од свега што сам писао. То је зато што сам још под снажним утиском због одласка ова два хероја мог детињства и младости. О Корнелу, његовим текстовима, па и спотовима који јасно указују на бол, могло би се још више писати. Али поента је и ту иста. (Честер се, иначе, убио на рођендан покојног кума.)

Верујем да већина нас има депресивног пријатеља, познаника, или оне који се ка том путу крећу.

Ако човек није спреман да прихвати туђе демоне, он никад неће ни волети. То не значи да треба да се помиримо са демонима, већ да треба да прихватимо њихово постојање у другоме (или себи) и да се трудимо да их прогнамо. То може учинити само Бог и онај који демоне у себи носи, али на нама је одговорност љубави и стрпљења. Да не бисмо прећутали на оно „Зар немаш ништа да ми кажеш?“.

Можда су и неки од читалаца стали ногом на мрачан пут. Обратите се отворено најближима за помоћ: породици, блиским пријатељима, на крају крајева, и стручним особама: психолозима, психијатрима, добрим духовницима. У реду је заплакати на глас. Морате то учинити. Иначе ће вас плач угушити изнутра.

На крају, мало мање мрачне ЛП песме у којима има наде.

Нека нас Бог благослови, све нас,
ми смо сломљени људи
који живе под напуњеним пиштољем.

Бог нек нас благослови, све нас,
хоћемо ли изгорети изнутра
ватрама хиљаду сунаца?
Због греха наших руку,
због греха нашег језика,
због греха нашег оца,
због греха наших потомака.

(Linkin Park, Catalyst)

Желим да зацелим,
желим да осетим
да сам близу нечег стварног.

Желим да пронађем нешто
што сам одувек желео,
да обришем бол, да он нестане.

Желим да будем
негде где припадам.

(Linkin Park, Somewhere I Belong)

 

 

Блог Марка Радаковића
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s