Емил Сиоран – Крик безнађа

Права самоћа је једино она у којој се осећаш апсолутно изолованим између неба и земље. Ништа не треба да скреће пажњу од ових појава апсолутне изолације, већ интуиција стравичне луцидности треба да открива васцелу драму човекове коначности пред бесконачношћу и празнином овог света.

Усамљеничке шетње – изузетно плодне али и истовремено опасне-за унутрашњи живот – треба да буду такве да ништа од онога што може да помути визију изолације човека у свету не буди занимање појединца. Да би се појачао процес интериоризације и преобраћања ка сопственом бићу, усамљеничке шетње су плодне само увече, када никакво завођење не може више да привуче пажњу и када откровења света ничу из најдубље зоне духа, одакле се одвајају од живота, из ране живота. Колико самоће треба човеку да би имао дух! Колико смрти у животу и колико унутрашњег пламена! Самоћа потиче толико од живота да цветање духа, које проистиче из виталних премештања, постаје неподношљиво. Није ли карактеристична чињеница да се против духа дижу они који имају највише духа, који познају дубоку болест што је остетила живот да би се родио дух? Апологију духа чине здрави и дебели, који немају предосећање онога што значи дух, који никада нису осетили мучење, живот и болне антиномије у основи постојања. Они који га доиста осећају, или га охоло толеришу или га представљају као велику несрећу. Али нико није одушевљен свеукупношћу свог бића, катастрофалним откупом живота који је дух. А како да будеш одушевљен овим животом без чари, без наивности и спонтаности? Присуство духа показује увек мањак живота, много самоће и дугу патњу. Ко говори о спасењу духом? Није апсолутно тачно да би доживљавање у иманентном плану живота било пуно зебње из које је човек изашао кроз дух. Напротив, ближе је истини да се кроз дух стиче неравнотежа, зебња, али и величанственост. Шта о опасностима духа знају они који не знају ни за опасности живота? Знак је велике неизвесности бити апологет духа, као што је знак велике неравнотеже бити апологет живота. Јер за нормалног човека живот је очигледност; само се болесник њиме одушевљава и хвали га да не би пропао. Али шта бива с оним који може више да хвали ни живот ни дух?

Преузми књигу >>>

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s