Противотров

Отро­вао се гра­ђа­нин Ни­ко­ла Ни­ко­лић, да га та­ко срп­ски, по оби­чај­ном пра­ви­лу име­ну­је­мо. Или га­бељ­ски, ка­ко би се то у мон­те­не­грин­ским ви­ла­је­ти­ма ре­кло. Отро­вао се си­ро­мах Н. Н. и од­лу­чио да се­би по­тра­жи ли­је­ка. Кад сам се већ тро­вао то­ли­ко упор­но и ду­го, ред је да се ра­зо­тро­вим, ако је ика­ко мо­гу­ће, па­мет­но је тол­ко­вао Н. Н.

Је­сте гра­ђа­нин Н. Н. био стра­стве­ни ду­ван­џи­ја, али му је ду­ван­ски дим ви­ше био ли­јек, не­го отров. Од­би­јао је гра­ђа­нин Н. Н. ми­ри­сне хер­це­го­вач­ке ди­мо­ве и са свог ду­ван­ског обла­чи­ћа, као и све дим-ме­ра­кли­је смје­шио се љу­ђи­ма на зе­мљи. Дакле, до ду­ва­на, ни­је. Је­сте гра­ђа­нин Н.Н. во­лио да су­не по не­ко­ли­ко му­че­ни­ца, она­ко по ру­ски у тр­за­ју ка­ко то ина­че баста бр­зо­по­те­зним пле­ме­ни­тим ра­ки­ја­ши­ма. Али ра­ки­ја га је чу­ва­ла, а ни­је му о гла­ви ра­ди­ла. Да­кле, му­че­ни­ца му је одржа­ва­ла бр­зо­го­ре­ћи жи­вот­ни пла­ми­чак, а ни­је га га­си­ла. Јед­на ра­ки­ја, јед­на про­пи­ра, дру­га ра­ки­ја, дру­га про­пи­ра, тре­ћа ра­ки­ји­ца-те­па­чи­ца и ми­ље­ни­ца-ма­ли пла­ми­чак, а без пла­мич­ка и жи­вот зга­сне…

Је­сте гра­ђа­нин Н. Н. во­лио да на­ре­же бри­твом сла­сни сла­ни за­ло­гај­чић и да за­ме­зе­ти она­ко са ку­хињ­ске да­шчи­це као сва­ки ме­зе­тли­ја од па­сми­не. Али тај сла­ни за­ло­гај му је са­мо за­сла­ђи­вао жи­вот, отва­рао му, што би се ре­кло, но­ве ви­ди­ке и да­вао пле­ме­ни­ту аро­му сваг­да­шњем пре­тра­ја­ва­њу. Ужи­вао је, да­кле, Н. Н. у сва­ком за­ло­га­ју, жва­као га као да га ми­лу­је, па га спу­штао у сво­је сто­мач­но спре­ми­ште јер је знао да сто­мак гла­ву чу­ва ако ни­је пре­пу­нан или, да­ле­ко га би­ло, са­свим пра­зан. Да­кле, ни­је му до сла­но­га и пре­сла­но­га за­ло­га­ја, он га је са­мо ве­се­лио и ра­до­вао сво­јим бла­го­сло­ве­ним уку­си­ма, сво­јом ја­ро­шћу под­ја­ри­вао, ма­ли­чак, та­ман ко­ли­ко тре­ба да се чо­вјек осје­ћа жи­во и бо­дро, а не лип­са­сто и при­ту­ље­но…

Је­сте гра­ђа­нин Н. Н. во­лио да во­ли баш она­ко срп­ски, ру­ски, га­бељ­ски што би се у на­шим мон­те­не­грин­ским ду­ше­гуп­ка­ма ре­кло. Баш она­ко: кад те Н. Н. во­ли, да­ће ти све што има, а кад те не во­ли, на­ро­гу­ши­ће се као сва­ки на­ро­гу­шен­ко ко­ји не мр­зи ни кад се раз­ја­ри. Од љу­ба­ви, тол­ко­вао је Н. Н. у све че­шћим тре­но­ви­ма са­мо­ти­ње и ча­мо­ти­ње, чо­вјек се ваљ­да не мо­же отро­ва­ти. Од мр­жње, оди­ста мо­же, али он не мр­зи ни ка­да га мр­зе. Да­кле, ни­је ни до љу­ба­ви, ни до мр­жње. Је­сте му љу­бав ком­пли­ко­ва­ла мно­ге јед­но­став­не ства­ри, је­сте – би­ло би му мно­го бо­ље да не во­ли оно што во­ли, али то је већ ње­го­ва ствар. Ствар, да ка­же­мо, про­сте и све­ср­дач­не љу­ба­ви. Елем, ако Н. Н. во­ли, не­ка во­ли. Ако због то­га стра­да, не­ка стра­да. Ње­го­ва љу­бав, ње­го­во стра­да­ње и – точ­ка. Ћи­ри­ли­чи, срп­чи, ту­го­ван­ком уљеп­шај сва­ки ве­дри дан, па опет до­бро. Не­ко је ро­ђен да пје­ва кад дру­ги пла­чу, а не­ко је ро­ђен да опје­ва и сво­ју и ту­ђу му­ку. При­хва­тио је гра­ђа­нин Н. Н. и тај усуд и тај удес….

Је­сте гра­ђа­нин Н. Н. био шу­пљо­џеп по­не­кад и пра­зно­џеп го­то­во уви­јек и од­у­ви­јек. Кад би му ло­ви­ца про­пи­ју­ка­ла у џе­пу бр­зо би јој Н. Н. до­шао гла­ве. А ка­да би се осло­бо­дио шу­шке­та­ве по­га­ни знао је баш она­ко мар­љи­во да но­си и тр­пи ду­гу и пре­те­шку пра­зно­џе­пи­цу. Пра­зан џеп, бо­ље не­го пре­пун сеф, ми­слио је Н. Н. и ди­зао гла­ву по­но­си­то, без гор­до­љу­би­во­сти. А и би­ло би сра­мо­та да се пре­ли­ва у овој пе­ћи­ни­ци- мон­те­не­грин­ској зло­слут­ни­ци, гдје је сва­ко­ме ма­ло: и оно­ме ко­ји не­ма ни­шта, и оно­ме ко­ји пре­ви­ше има. Да­кле, ни­је му ни до па­ри­це-ка­зни­це. Кад има­де, тро­шио је као сва­ки тро­шен­ко, кад не­ма, тр­пио је као сва­ки Не­ма­њић…

Је­сте гра­ђа­нин Н. Н. имао по­не­кад џан­гри­за­ву же­ни­цу, и је­сте та џан­гри­за­ви­ца зна­ла да га боц­не, као раз­љу­ће­на оси­ца. Али он је во­лио оси­цу, а оси­ца је во­ље­ла ње­га, па… мир­на Бо­сна. По­не­кад би гра­ђа­нин Н. Н. по­же­лио да по­бјег­не на крај сви­је­та, па кад би у ми­сли­ма та­мо сти­гао упла­шен би се пре­нуо пи­та­њем: а мо­же ли ме мо­ја во­ље­на и љу­бље­на џан­гри­за­ви­ца та­мо на­ћи, та­мо на том кра­ју тог ур­не­бе­сног сви­је­та… и ако ме не на­ђе да ли је то за­и­ста крај, јер шта би и дру­го би­ло без ње, без оне, без ко­је не мо­гу… Да­кле, ни­је му до же­ни­це. У њој је на­шао оно чи­ме је­ди­но ве­ли­ки Да­ро­да­вац мо­же да да­ру­је ма­лог чо­вје­ка…

Па чи­ме ли се отро­вао гра­ђа­нин Н. Н. и ка­ко да се ра­зо­тро­ви од смрт­но­га отро­ва..?

Шта ли је скри­вио се­би, па ви­ди и кад не тре­ба да ви­ди… шта је скри­вио дру­ги­ма, па чу­је што не тре­ба да чу­је…шта ли је скри­вио и се­би и дру­ги­ма па осје­ћа што не тре­ба да осје­ћа и ра­зу­ми­је што не сми­је да ра­зу­ми­је..?

Да ли је ње­гов при­род­ни дар и ње­го­во искон­ско пра­во, за­пра­во отров ко­ји ће му до­ћи при­род­не и искон­ске гла­ве..?

Тру­ју га по­ште­ни ло­по­ви, ко­је ви­ди сва­ко­га да­на на сва­ко­ме мје­сту. Тру­ју га исти­но­љу­би­ви ла­жљив­ци ко­је чу­је сва­ко­га да­на на сва­ко­ме мје­сту. Тру­ју га про­по­вјед­ни­ци вр­ли­не ко­ји су од дна до вр­ха пу­ни бе­сти­јал­ног смра­да ко­ји уда­ра на нос и мра­чи сви­ти­цу ра­зу­ма…

Гдје да на­ђе про­тив­о­тров у мо­ру мон­те­не­грин­ског отро­ва по ко­јем плу­та гра­ђа­нин Н. Н…Да ли да за­ро­ни у отров да би на дну отро­ва на­шао оно што тра­жи..? Да ли се на дну ово­га на­ла­зи оно што му тре­ба..? И да ли уоп­ште има дна ово­ме што је отро­ва­ло сва­ког гра­ђа­ни­на ко­ји хо­ће да чо­вје­ку­је и кад му се не жи­ви..?


Борис Јовановић, рођен у Никшићу. У родном граду воли мирис липа (које су посјекли) на главној улици и пиво у самачком (статус непознат). Због љубави према српском језику као млађи Чарнојевић одгегао на мали сјевер. Због љубави према Наташи настанио се у Врњачкој Бањи ни крив ни дужан. Врло је ријетко отац, а много чешће тата Матије и Богдана. Поносни је стриц. Објавио четири-пет књига. Има мало више читалаца него написаних књига. Награђиван (мало га је срамота, али му је то понекад важно). Навијач Сут(ј)еске и Звијезде. Особени знаци: умјетничко-разбојничка физиономија. Пиће: све мање црногорског вина. Држава: Србија и Црна Гора (или обрнуто). Има најбољег друга. И пуно књига. И мало стрипова. И још понешто…Ето.

Феномени
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s