Престолонаследница

…пред претњом црног и отровног неког сока…

Б.Миљковић

С времена на време осетим језиво задовољство када бацим неку ствар, још увек сасвим употребљиву. Гнушам се детињасте радости са којом људи улазе у освајања, као да им нешто може припадати, као да освојено могу задржати, или као да га, чак и у тренутку када га најчвршће држе, заиста имају. Све се отима припадању, све је Друго. Чак и ова црна течност, густа и лепљива, што успорава покрете, доносећи суморну утрнулост и замишљеност која поробљава. Понекад чујем како говоре да ће ме однети дубока вода у којој се огледам пловећи по најстрашнијој реци, ни жива ни мртва. И бунар мами жедног да се што више над њим нагне. Колико неистине у причи да је Нарцис волео свој лик. Желео је, брат мој, да му Друго покаже своје лице, оно које може препознати и разумети, које није недоступно и непријатељско, већ блиско, близаначко: лице са којим се може склопити савез.

Из мора потонулих слика повремено изрони нека која, на тај начин, говори о својој важности. У једној од таквих слика, ја стојим у школском дворишту, осамдесетих, с нешто мало више од десет година, можда дванаест или тринаест, и посматрам другу децу. Знам да морам да изаберем девојчицу коју ћу повести кући са собом, другарицу из друге земље, гошћу. Не могу се одлучити. Тешко је закорачити ка непознатом, ухватити га за руку и повести кући. Најтеже је са оним ко ти се заиста допада; пред њим си унапред спреман да сагнеш главу, замуцаш и удаљиш се клецавих колена.

У тој групи деце поређаних као за стрељање стајала је и мршава девојчица кратке косе. Нисам хтела да је гледам, већ сам чекала, као и много пута након тога, да се ствари у којима не желим или се не усуђујем да учествујем, одвијају саме, по неким правилима која су ми нејасна и мрска. Нисам видела ко је њу одабрао. Нервозно се премећући с ноге на ногу, у опустелом школском дворишту угледала сам једину преосталу другарицу, нешто старију девојку набујалих груди и путеног израза лица. “Није остао нико други?”, питала сам, несвесна тога колико тиме ситуацију чиним тешком, а пријатељство немогућим.

Ствари су се потом заиста одвијале саме. Кретале смо се улицом ка стану мојих родитеља причајући, без замуцкивања, уобичајене неважне приче, које нисмо памтиле. Девојка се звала Злата, дошла је из Немачке на распуст. Желела је да упозна приморски град, да се прошета, да види морнаре. Ја сам хтела да знам само ко је била мршава девојчица кратке косе. Описала сам је Злати у пар штурих реченица. Нисам рекла да ми се та, као болешљиви дечак мршава и замишљена девојчица, допадала због племенитог држања и нечега у изразу лица што је јасно говорило о издвојености. Није се смејала, није се радознало освртала, гледала је право испред себе, али тако као да је њен поглед падао далеко иза присутних. Остављала је утисак да јој је ситуација у којој се нашла веома мучна. За разлику од мене, која сам се вртела помало нервозно и као у клопци из које желим да се извучем, она је стајала мирно, резигнирано; у том је ставу било подсмеха и надмоћи. Моја девојчица, несвесно сам о њој почела да мислим. Злата је и на основу тих штурих података којима сам располагала препознала ону о којој сам хтела више да сазнам. Оштро ме је погледала и обратила ми се тоном који није дозвољавао никакав поговор. “Није ваљда да намераваш са њом да се дружиш?”, рекла је. “Она је луда, нико се не дружи с њом. Свима говори како је из краљевске породице.”

Мене то уопште није поколебало, учврстило је моју потребу да се приближим предмету своје жеље. Тада још нисам наслућивала да ће ме читавог живота водити неизлечива привлачност према особењацима потпуно одвојеним од средине којој грешком припадају. Није ме занимало ничије порекло. Занимало ме је само оно што се могло видети одмах, непосредно. Рецимо, одбијање да се уз кикот и вулгарну радозналост прихвати свет, све оно што се у таквом свету нуди и намеће. То тада, наравно, нисам могла да уобличим у мисао, већ сам се руководила неком врстом осећаја, инстинктом обрнутим од оног који људска бића сатерује у гомиле, где је топлије, где је мања изложеност. Мене је привлачила храброст. У мојим детињим годинама то је била особина која је имала највишу цену. Могао је да ме импресионира онај ко се попне на највише дрво, онај ко преплива залив, или ко се усуди да покаже своју различитост и притом остане сам. У односу на ово треће, препливавање залива била је обична шала, чак и мени доступна.

UnknownЗлата није дозвољавала да моје мисли предуго лутају, отворено је тражила да се пажња усмери ка њој. Желела је да се лепо проведе, помињала је излазак. Злокобни призвук који је та реч имала подсећао ме само на непријатна искуства. Неколико пута сам тог лета отишла са другарицама у биоскоп. Један од филмова које смо гледале, грешком купивши карте, био је еротски, и ми смо га, јуначки, одгледале до краја, не усудивши се једна другој да признамо грешку. Када смо изашле из биоскопа нисмо говориле о филму; наглашено разговорљиве причале смо о свему другом што нам је могло пасти на ум. У том делу града где су били биоскопи – једина забава за децу и војнике – био је и парк у коме је увече било много света. Решила сам да Злату одведем у тај парк, не знајући за неку другу врсту забаве. Забава, то су људи, мислила сам. Пуно година касније схватила сам да неки тако дефинишу и пакао.

Припреме које су уследиле представљале су, са Златине тачке гледишта, нешто што је био интегрални део самог изласка. Одабир гардеробе, шминка, постепено довођење у једно нарочито узбуђено стање које ће кулминирати изласком из куће – све је то за мене било ново, страно, напорно, и више налик на мучење. Препустила сам се Злати, мислећи да ће то од мене захтевати мање енергије него што би тражило жестоко противљење. Крив је заправо био исти онај део мога бића, склон одустајању пре борбе, који је тог јутра пропустио да се приближи необичној девојчици аристократског држања. Злата је за мене одабрала гардеробу, затим ме је агресивно нашминкала у покушају да изгледам бар неку годину старија. Укућани су са негодовањем посматрали ову трансформацију; заиста је изгледало готово језиво оно што је шминка чинила од детињег лица. Нејасно сам осећала да између мог новог изгледа и еротског филма који сам се трудила да заборавим, постоји нека несумњива веза. Златина трансформација била је такође невероватна. Њен ход у штиклицама, изазовно њихање кукова, торба која је висила са рамена, чинило је од ње жену свесну свога тела и тајанственог живота који се у њему сасвим разбуктао. Бесмислено кретање парком, с краја на крај, било је сасвим довољно да побуди интересовање мушког света, чијим је погледима и добацивањима једнако дрско и изазовно одговарала, сва зарумењена и радосна. Схватила сам, поражена, да све то Злату није ни најмање вређало; била је све озаренија како је пролазило време. А време је прошло брзо и због мене, због детета, морала је рано кући.

Шетња која је Злати причинила радост и донела несумњиво узбуђење, мени је оставила горак укус у устима. Не желећи, била сам саучесник у стварима које су превазилазиле својим значајем и интензитетом моје могућности поимања. (Током година, накупљена искуства донела су још много таквих горчина које је било тешко прогутати или испрати; њихов је број временом чинио да се полако заборављају, да се човек на њих навикне, да им више и не придаје значај какав су имала прва разочарења.) Нејасан утисак који је касније очврснуо, и претворио се у видљивију одбојност, нисам знала да изразим речима. Нисам имала ни коме да поверим једну такву мисао. Да ме је неко питао о томе, рекла бих му сасвим убеђена у непроменљивост своје одлуке: “Ја никад, никад нећу имати дечка. То је одвратно.”

Моја је соба имала само један кревет. Морала сам га делити са својом гошћом. Било је јако необично лежати поред другог топлог тела, миришљавог, оног истог које на себе скреће пажњу, које диктира и заповеда, не покоравајући се више детињој стидљивости, приближавајући се замршеној грешности погрешно одабраног филма о коме се не говори, а који се не може ни заборавити. Буђење поред Злате следећег јутра било је нека врста подсећања на ту врсту треперења и узнемирености на кожи и под кожом која нужно прети да избије из тела, из набујалих девојачких груди и похотних погледа морнара у шетњи. Нисам желела да са њом проводим време; ипак, њен је боравак подразумевао још неколико заједничких дана. Тог је јутра био организован излет у част наших гостију. Другачија врста узбуђења натерала ме је да се за тај излет нестрпљиво спремам; била је то прилика да поново видим моју девојчицу, у маси обичних и незанимљивих, свих истих, предвидивих људи које сам свакодневно виђала. Осећала сам да ће ми бити потребно немало храбрости да се одлучим на први корак и приђем јој. Она мени свакако неће прићи. При помисли на њену могућу равнодушност или одбијање да са мном ступи у разговор, прогутала сам кнедлу и Злати одговарала на питања нешто промуклијим гласом. Кад смо стигле до школског дворишта, нисам се усудила да јој приђем док је аутобус још чекао испред. Читав је дан био пред нама; решила сам да сачекам да прво стигнемо на одредиште. У аутобусу, по неписаном закону припадности који ми је био све неподношљивији, Злата је седела поред мене. Ја сам гледала кроз прозор.

Супротно неоснованом страху, није ми било тешко да приђем мојој девојчици након што смо стигли на одредиште. Била је, наравно, сама, наслоњена на зид станичне зграде (сада већ могу да је замислим како пар година касније, на неком другом месту, у истом таквом положају полаку увлачи дим цигарете и са одсутним изразом лица гледа негде преко глава осталих људи, несвесна њихових разговора, не учествујући у њиховим узбуђењима). Поглед којим ме је дочекала није говорио о одбојности; могло је у њему бити неког препознавања. Рекла ми је одмах на почетку: “Не воле ме, зато што знају да сам из краљевске породице.” Ваљда је знала да мене то неће отерати. Разговор који је потом неколико сати заокупљао моју пажњу учинио је да потпуно заборавим на Злату, на свет и гнусна правила по којима се све одвија тако да им се човек не може одупрети. Чинило ми се да крстарим једним другим светом, у коме је, као од паучине и магле, у наговештају постојао неки облик, силуета једне тајне која се назире, и којој смо веома близу, скоро да је рукама можемо опипати. Нико нам није прилазио, никог није занимала мала аристократкиња. Могле смо отићи, заборављене од свих, сакрити се негде, нико то ни тада не би приметио.

Рекла сам девојчици да не знам ништа о краљевским породицама, и да и ја, као и моји вршњаци, мислимо да краљеви и принцезе постоје само у бајкама које смо одавно прерасли. Прошлост коју смо ми познавали почињала је од наших дедова, све што је било пре тога прогутала је црна и густа магла тајанства у које се није смело урањати; било је то иза оних врата која се у бајкама никад не смеју отварати. Она је отпочела причу и одшкринула врата иза којих се налазила тајна. Рекла ми је да, кад си члан краљевске породице, понекад носиш отров у прстену који ћеш испити ако те заробе војници и тријумфално проведу улицама престонице, не би ли свима показали твоју слабост. Некад ти одрубе главу пред светином, гиљотином, уз масовно одобравање и цику истих оних људи који ће пар месеци или година касније проклињати ту своју радост и плакати за тобом. Некад то у потаји учини и твој рођени кум. Бежећи од ратова носиш са собом, поред државне благајне, најсветије и најстарије рукописе и реликвије од којих се не одвајаш; на њих ноћу можеш да положиш главу. Отац и син могу ти бити најљући напријатељи, а старији и млађи брат отимају се за твој део. Кад си принцеза у краљевској породици, удаће те за престолонаследника какве суседне краљевине не би ли на тај начин обезбедили мир и трговинске односе. Онолико колико си добио својим племенитим пореклом, толико мораш платити на много различитих сурових начина. Живот племства има своје наличје; једна од непобитних истина је неприпадање и вечито прогонство. Ако не овакво, какво њена краљевска породица преживљава, кроз одвојеност од сопствене земље, онда у сваком случају од људи, од народа који мрзи чак и кад обожава. Када си члан краљевске породице, носиш отров у прстену, сипаш га другом у вино, или га испијаш из руке највернијег следбеника. Свакако га носиш и у срцу, отрован си издвојеношћу, и не можеш ништа учинити против тог отрова.

Нисам разумевала у чему се састојао њен грех. Уистину, изгледала је другачије. Достојанственије се кретала и померала руке док говори. Глас јој је остајао у одређеном опсегу, било је незамисливо уз то лице замислити дечју вриску. Била је, у неком смислу, бескрвна, или је боље било рећи – плаве крви – као дух долутао из прошлости. У односу на њу, Злата је била живот: румена, једра кћер, понос својих предака горштака, сва набујала од потребе коју је, кроз њу, животворна енергија спроводила без милости. Биће она морнарска девојка, ако не сада, сигурно следеће године. Свакако је требало бити на страни живота. Али, ја сам презирала такав живот, не знајући прави разлог за такво осећање.

Опростила сам се од своје тајне изабранице достојанствено и са мером. Касније смо се виђале само издалека, и није било прилике да обновимо разговор. Ниједна од нас није поменула могућност да разменимо адресе и наставимо контакт; као да се ради о нечему непристојном или лицемерном. Кренула сам ка аутобусу нешто измењеним кораком, можда сигурнијим, или пак некако нехајнијим. Нисам осећала никакву потребу да се правдам Злати, која ме је дочела прилично резервисано, говорећи ми, тоном љубоморне супруге, још једном ону причу о лудилу и измишљеним краљевским рођацима. Али, Златине речи нису имале никакву тежину. Одједном, осетила сам се много година старијом од Злате. Неки покрет унутар мене сведочио је о томе да сам са нечим величанственим, нечим јако опасним дошла у додир, као да сам, нагнута над нечијим гробом, пољубила мртваца у његова бескрвна уста. И као да се сва крв источила из мене, осетила сам лакоћу којом сам потом наставила да се крећем изнад тла. Знала сам неким чулом, Злата ће вечерас повести на корзо једну не више детињасту, раскошним бојама окићену девојчицу, већ сенку, бегунца са избледеле породичне фотографије, отисак из неког другог времена. Ону коју је дотакла рука једног другог живота, прошлости, хладног бунара без дна. Знала сам да је то спас, иако тако није изгледало другима. Упловити у тај прастари, окамењени свет, значило је постати равнодушан на све вулгарно и ниско, нераскидиво повезано са животињским, неслободно и условљено, што је познати свет нудио. А бунар из којег сам попила неколико капи нудио је неслућено богатство неистраженог, неусловљеног, неизрецивог.

Прошло је много година од тог догађаја. Готово никад не размишљам о загонетној престолонаследници. Никад више нисам срела неког ко би могао у тој мери оправдати реч “племенитост”, иако је било пар људи који су имали донекле сличан поглед. Углавном сам их остављала неузнемиренима, налазећи тиху срећу у свести о њиховом постојању. Али било је и таквих момената када ми је изгледало да је некоме од њих самоизгнанство постало претешко, и да тражи, али не налази, пут којим је могуће вратити се међу “живе”. The owl keeperСенка је уосталом само одраз који се мења у складу са светлошћу, који прогута тама, који се од таме не може отргнути; за живот је било нужно учинити да се крв, црвена крв, врати у те жиле, да се боје врате тој црно-белој фотографији из неког другог времена. Познавала сам тај пут за којим су трагали, редовно га прелазећи, препливавајући тај залив, ту реку између два света, доказујући храброст, и не пристајући на то да останем на некој од обала. Зато сам и могла своје кретање прилагодити њиховим тежњама. Иако је то био пут за усамљено кретање, понекад је и било могуће прећи га са неким, веома полако, корак по корак, завеслај по завеслај. Река није уливала поверење, била је брза и мутна, веома дубока и застрашујућа. Ја на њој – непоуздани чамџија на обрнутом путу од оног којим се мртви одвозе у Хад. Харон и ја, мимоилазећи се на истој реци, могли смо чак и једно друго поздравити климањем главе. Запитала бих се понекад није ли њему било жао што оставља, на другој обали, своје изабранике са новчићем под језиком. Ја сам се својим путницима радовала, као и њиховој жељи да окушају живот, да пронађу природно и животворно у себи, као биљке грешком успорене у свом расту, кроз чије су жилице најзад прострујали животворни сокови. Гурала сам их, нагонила да заједнички весламо што брже и јаче, да се не предомисле. Или да се ја не предомислим и не окренем чамац надомак циља. Смејала сам се и махала све док ме могу видети са обале. Плакала сам кад окрену главу, не знајући зашто. Чини ми се, зато што се све отима припадању, зато што је све Друго, зато што их не могу задржати крај себе, што река није шира и немирнија. Или пак зато што ће на другој обали открити превару, схватити своју беспомоћност. Кад тад. Понекад сам хтела презриво да викнем: “Поздравите Злату!”Али, знала сам да Злату неће срести. Ипак су они плаве крви. Они су из краљевске породице.

Осим тога, говорила сам себи, морају покушати да открију зашто су нам дате све те боје, зашто није све црно-бело. Чему све то, на крају крајева, служи. Постоји ли нешто изван света окамењених богова и покопаних тајни. И говорећи то, остављала сам их без освртања, не делећи са њима ту судбину, остајући на реци. Нема сумње, то је она права обала, за њих. Пут назад, са другим чамџијом, ионако ће убрзо прећи. Можда ће само река чути, док још шапућу нагнути над водом, да ли је вредело сићи са трона, бацити круну у дубок бунар без дна и разгрнути паучину.

Јадранка Миленковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s