Син каменоресца

Један другом буду камен на срцу.
Камен к’о кућа.
Ниједан да се под каменом макне.

Васко Попа

Ненадова писма стизала су редовно, у правилним интервалима, једном недељно. Првом сам се обрадовала: било је исписано јако лепим рукописом што је мени тада било важно. Реченице су одавале велику узрујаност и трему. Примити писмо од некога ко је удаљен готово хиљаду километара, то је могла бити безмало дефиниц ија романтике. Само, ја нисам била романтична, у томе је био проблем.Мене је више занимао рукопис. Било би свакако боље да ми је у тим писмима преписивао цитате из књига које је читао. Заправо, нисам ни знала да чита; сазнала сам то неку годину касније, и тада сам, искрено зачуђена, хтела да га питам зашто ми никада о томе није говорио. Ипак, прећутала сам питање. Причати о томе како је нешто могло бити другачије, тужније је од саме стварности. Све те могућности које су остале да висе у неком паралелном универзуму, окрутном, створеном да човека непрекидно кињи незадовољством и неодлучношћу, чине ми се данас реалније од оних које смо успели да оџивимо и у исти мах претворимо у успомене. Или пак – сасвим заборавимо, архивирамо, ставимо ад ацта. Живот као потопљена архива неке застареле, сиромашне институције која не прати трендове, која се упорно држи одавно превазиђених метода: пожутела сећања, разливена, круне се под прстима и сасвим упропаштавају нашим покушајем да их реконструишемо и подаримо им живот, онда кад то више уопште нема смисла. Или пак живот као неуништива архива неоскрнављених могућности које без имало проблема можемо призвати у сваком тренутку и увек су једнако свеже, правилних линија, црно-беле, мермерне, дуготрајне и претеће, блиставе на сунцу и у мраку. Је ли то живот, та неуништива збирка? Или је то смрт? Смрт као скамењена збирка неиживљених љубави.

Прво писмо ме је обрадовало, више због свега другог него због онога што је у њему писало. Лепо је, док још није отворено, окретати коверат у руци. У њему је било сигурно двадесет или можда тридесет пута исписано волим те великим и малим словима, штампаним и писаним, латиницом и ћирилицом. Калиграфска вежба. Понекад неко тако исписује своје име, на часовима у школи, на неком другом досадном месту, нарушавајући белину папира, играјући се, празнећи се. Било је и других реченица, нешто мало, пар штурих обавештења о томе шта је радио последњих дана или шта планира да уради у скорије време (али то је било безброј пута мање важно од чињенице да ме воли, воли ме и воли ме), било је и неког очајног тражења брзог одговора, и све ми је то личило на патетику (као што ми увек личи свака љубавна изјава, заклетва, помињање вечности, као што ми чак и писма која су велики уметници писали својим љубавима увек миришу на патетику и слабост). У себи сам му одмах замерила што ме таквим засипањем заправо помера за један корак уназад. Знала сам да ће ме свако следеће писмо натерати да се повучем још један корак, све док једног дана неко не остане да лежи неотворено више дана на столу. Све док једног дана не пустим телефон да одзвони до краја, знајући да ме зове из говорнице, јер нема мог одговора…


Скоро све што знам о њему причали су ми други, касније. Неколико штурих и непотпуних биографија, које сам, као рибар стару и поцепану мрежу, закрпила невешто, спојила и оставила. Шта сам потом очекивала да започнем с таквом мрежом? Какав улов сам намерила да њоме ухватим? Пре ће бити да ми она понекад служи само као изговор да испловим на отворено море.

Cemetery Fox by Jamie Peters on 500pxБио је једини син каменоресца, једног тешког, неомиљеног човека. У варошици није било другог да обавља тај тужни занат, стога је радионица његовог оца доносила довољно новца. Смрт је уносан посао, једина сигурна трговина. Некад помислим да је чудно што се и поред тога мали број људи определи за клесање човековог последњег, фаталног крова, тих црних, хладних постеља, надглавља која су и путокази и веза између два непомирљива света. Мора да постоји неко сујеверје које живог човека нагони да се клони смрти. Двориште каменоресца увек личи на мало гробље, деца из суседних кућа тешко се одлучују да дођу да се ту играју, а и комшије долазе само онда кад затреба, у црнини и скрушеног израза лица.Такав израз ни каменорезац никада не скида, из поштовања према живима, или пак према онима који су још само имена извезена његовом вештом руком на камену. Удружен са смрћу, он је помало тамо, с друге стране, где су покојни. У хладу. Изгледа готово као нешто неопростиво замислити каменоресца како поподне седи са пријатељима у веселом разговору, расположен и срећан, разговорљив, спреман да се загрли са њима и да запева песму. А свуда око њега наручени споменици на којима већ стоје, још топла, још тако жива, имена покојника из непосредног окружења, чија су деца, браћа, сестре, у најстрожој покори, у најдубљем чемеру. Зна он то и зна да му живот зависи од тога колико је обичних животних радости спреман да се одрекне. Временом као да се и његово лице претвара у мермерну маску, обликовану тешким рукама невидљивог вајара. Заштићен том маском, без потребе за причом, може се видети како, сам у дворишту, по цео дан глача и милује хладни мермер, потпуно уклопљен у свој нестварни, камени, геометријски свет. А ми смо с ове стране. И нехотице се питамо коме он заправо припада, коме служи, животу или смрти? И не само то: онај инстинктивни део бића настоји да нас помери што даље, ка сунчаној страни. Ко зна, можда жели да нас повуче у тај свој хлад…

Ненаду је, и пре него је стигао да мисли о својој будућности, већ лежало то мало гробље на леђима, као нешто чега се никад неће моћи сасвим отарасити. Било је разумљиво да ће наследити породични посао. Није му ни остављен избор; отац није много држао до његовог мишљења. Његов леп рукопис и ванредни таленат за цртање били су средства која ће име фирме још даље пронети; тих је година била мода да се слике на споменицима замене исцртаним, уклесаним портретима преминулих. Нека чудна мешавина уметности и смрти. Мада, уметност и смрт увек имају нешто заједничко, нешто што их непогрешиво повезује.

На оца није нимало личио, наследио је лепе, јасне црте мајчиног лика, тамне очи и густу црну косу, нешто тужно у изразу лица, али на сасвим другачији начин него што је то било код оца. Родитељи су били већ прилично стари када су га добили, што је бацило велику сенку на њихов однос. Отац је тих година, поготово након његовог рођења, почео све више да пије. Шапутало се да то има везе са одсуством сваке сличности између њега и дечака; људи у малим местима сувише лако упиру прстом једни у друге и то у огромној мери отежава ионако нимало лак живот. Зачарани круг преиспитивања сопственог живота и осећаја за вратом оног беспоштедног погледа који у њега други упиру, наслађујући се, заборављајући при том на сопствену муку. Свакако, мермер је био лакши, погоднији за обликовање, послушнији, тако јасан и предвидљив. А ноћ је било лакше поднети без икакве јасне свести о себи и другима.

Мислим да су људи гледали са извесним жаљењем Ненадово осамљеничко одрастање у родитељској кући и дворишту-гробљу. Зазирање од смрти протеже се и на оне који са њом имају неке везе. Који Ненад, питали су у разговорима у којима би се можда поменуло његово име. Син каменоресца, гласио би одговор, јер то је тада било једино обележје по коме је био издвојен у односу на друге. Да би се ослободио зле коби, да би га ико видео без тог црног ореола што се, ваљда незаслужено, замишља на главама људи који живе од туђих смрти, морао је доћи неко са стране, ко не пита чији си, индиферентан у односу на прошлост и будућност. Дошла сам ја.


Моја незаинтересованост за његову дотадашњу биографију (која би у великој мери укључивала биографије његових родитеља, породичне тегобе и проклетства, и највероватнију будућност која из свега тога произлази), у неком другом случају била би окарактерисана као недостатак емоција и саосећања, неопростива хладноћа. У његовом случају, то је било олакшање. Који Ненад? Онај лепи дечко са тамним очима. Чији син? Не знам чији, није важно.

Ни он мене није питао чија сам, ни како сам живела. Таква се питања не постављају спасиоцу, мада ја нисам имала намеру никог да спасавам. Ни себе. Рекох му да не верујем у летње љубави, да ћу отићи за месец дана, да везе „на даљину“ не постоје, да ћу га одмах оставити јер ми је потребан неко са ким могу разговарати док седим на клупи после школе. Саговорник, то је оно што мени треба, не неко ко ће ми писати писма. Немам ја то стрпљење.

Никада никог нисам питала шта раде његови родитељи, нити било шта друго што би могло да ми помогне да створим јаснију слику о њему. Напротив, презирала сам мудровања која говоре о пресудном утицају околине на формирање нечије личности, чак и у најранијем детињству. Сматрала сам да је човек независно биће, у потпуности одговорно за сопствени развој, ставове, правац кретања. Све сам друго сматрала бедним изговорима, и презирала „слабиће“. Сада ми се чини да сам такве ставове извукла из можда нереалног, наглашеног поштовања према људском бићу, његовој снази, његовим могућностима. Пред очима су ми лебдели примери најразличитијих врста хероја, од античких до оних који су цео живот посветили науци или уметности, не сматрајући то ниједног тренутка жртвом. У односу на оне који су спремни да подлегну под притиском средине у којој су осуђени да живе, чак су ми и разноразни бунтовници и аутсајдери, они што сагоре веома млади не нашавши начин да се утопе, изгледали чудесно невини и била сам спремна да им у сваком тренутку изградим споменик. Волим људе који су способни да живот захвате великом посудом, тако сам говорила, знајући да се тако и од добра и од зла захвати више. Велику посуду мора да држи велика рука, велику руку јака кичма, несавитљива. Било је мало оних у окружењу који су могли да се уклопе у те критеријуме, али је зато цео свет, сва прошлост и будућност, нудила нека имена, и то је било довољно да се свет повремено прогласи достојним поштовања, религиозног одавања почасти.

Све остало време свет се отварао у неподношљивој јасноћи свих неправди, неправилности, мука и покора, почевши од чињенице да све чека црни покров правилних линија са бедним натписом који о ником ништа неће моћи да каже. Чему толика замишљеност, питао ме је једном приликом озлоглашени професор физике, који је мене из неког непојмљивог разлога ословљавао са принцезо. Да можда не размишљаш о пролазности живота? Сурово се насмејао. Баш о томе сам размишљала, свакодневно се борећи са поривом да ствари које знам да морају пропасти бацам док су још целе, употребљиве, неискварене, онда кад неком највише требају. Нисам ником могла објаснити тај порив. Нисам имала саговорника, неког ко на то не би рекао да сам луда. Забога, сви се труде да нешто отргну од пролазности. Знам ја то. Тих сам година мислила да је врхунац неког можда и наопаког поштења одрећи се свега што се не може имати заувек. А то је значило – свега.

Немар који је пратио мој однос према себи није било глумљење које се тако лако приписује младима. Наравно, било је таквих, мистификатора, лажних патника. Није ме нимало плашило да ће ме неко уврстити у ту категорију, ваљда зато што нисам била осетљива на туђа мишљења. Била сам, како рече физичар, оптерећена тежим, несавладивим стварима. Његов сурови смех заправо је био окренут према себи, то тада нисам знала, иако сам осећала да нас нешто везује. Хладан, далек, суров, тако су о њему говорили. Једне су му године ученици направили венац и осмртнице са сликом и именом и залепили их по читавом граду. Иако је у томе било неког ужаса, било је и неке невероватне духовитости, која додуше није била за свачији стомак. Не могу знати како се је осећао тада. Или, можда могу? Ја, Принцеза Пролазности? Готово да ми се чини да је у томе што је видео своје посмртне плакате могао пронаћи и неку језиву насладу. Као у бацању потпуно употребљиве ствари.

Причала бих о томе са Ненадом, да је желео да ме слуша. Причала сам о којечему, препричавала читаве романе, искушавала на тај начин дубину до које његов дух може да прати моја стална урањања, али је одговор на све то био веома једноставан. Гласио је: Волим те. Увек само волим те, волим те и ја те стварно много волим. То ме уопште није занимало. Роксано, сестро, знам како ти је било… Духа мало, дајте мало духа, господо; чујем тај вапај како одзвања у ноћи, са неке заклоњене терасе, у очају неразумљивом онима који живот захватају плитким посудама. И тај нас вапај повезује, две сестре из различитих светова, само што сам ја свој почела већ тада јуначки да прећуткујем, сводећи она започета препричавања на све мање и мање речи. Претварајући своја питања у гестове, у посезања за нечим другим, за књигом, чашом, цигаретом, све док нисам сасвим утихнула. Волим те, рекао је Ненад на то. Волим те и желим те.

Нисам могла да му пренесем све оно што се тада врзмало по мојој глави. Сада покушавам да се присетим о чему је заправо ту било речи. Чиме је био оптерећен мој дух. Која су то питања била важнија од љубави која ми се тако нештедимице нудила? Рецимо: „Wхат’с тхе меанинг оф Стонехенге?“ Добро, воли ме, жели ме. И то је све. Све што га занима. А то значи следеће (мој хладан, аналитички, еуклидски ум волео је да извлачи прецизне закључке): да није заволео мене, заволео би неку другу. Своју би потребу да воли, да обожава, да носи на рукама, тада преусмерио ка неком другом објекту.

Било је и таквих ствари – ношења на рукама; сећам се једног таквог одласка у град. Пут је био нешто дужи, ходали смо више од сата, и он је сваки час запиткивао нисам ли се уморила. Нисам. (Нисам ја тако свилена принцеза, жалим; чини ми се да би то заправо било оно што прижељкује. Замерала сам му то неразумевање мене као посебне јединке, то свођење на нејакост, женственост, на уопштене категорије које сам као девојка морала да поседујем, тек да би се он осећао мушкарцем у пуној мери, мојим витезом, јунаком.) Је ли ти тешко да ходаш? Хоћеш да станемо? Да те носим? Немој, побогу… Добро, носи ме. Одигао ме као перце с тла, и носио тако део пута. Склопила сам му руке око врата, била сам добра девојчица, играла сам своју улогу. Уживао је у томе. И то је скоро било нешто као дефиниција романтике. Само што ја нисам била романтична, у томе је био проблем. И што ме је сваким покушајем да будем његова принцеза удаљавао за један корак од себе. Нисам му праштала што се није трудио да у свему томе види мене. Не само девојку. Мене. Принцезу Пролазности.


Причали су ми да је његов отац тукао његову мајку, иако за то није постојао никакав доказ. Није излазила са модрицама из куће, није се жалила рођацима. Једноставно, имала је нешто у изразу лица што имају жене које мужеви повремено туку. Било је незамисливо да је она могла изазвати такав догађај; уосталом, зар је могуће у понашању неке жене пронаћи оправдање за такву реакцију мушкарца? Виђала сам касније много жена које су на најразличитије начине манипулисале мушкарцима у свом окружењу, и нисам то правдала. Ипак ми је било јасно да је највећи број односа срачунат на нечију штету, један у односу увек трпи, увек губи. Било ми је свеједно да ли је у питању мушкарац или жена, такве су ми приче изазивале револт и гађење. Падало ми је на памет да је штета што на свету не постоји онолико пустих острва колико има људи, па да свако живи сам на свом острву, остављен од свих, до скапавања од глади, жеђи, нељубави… А онда бих схватила да ова наша подељеност на појединачна бића и није ништа друго, већ управо то. Зашто је његова мајка то подносила? Зашто није отишла? Мора бити да је негде постојало место и за њу. Зар није било довољно суморно што је њено двориште уместо ружама било прекривено надгробним споменицима, што сви који долазе носе црнину и плачу? Могла је отићи и повести са собом и дете, на време. Никад ми није била јасна та препуштеност, то безнађе које паралише.

Некад ми се чинило да у мом животу недостаје управо та коцкица. Требало је да постоји нешто што ће жестоко да ме притиска, тако да имам против чега да се борим. Овако, све је преда мном било отворено, али ништа није имало вредност којој бих посветила сву своју снагу. Ненад то није разумео. Неподношљив ми је овај свет у коме нема ничега, говорила сам му. Ништа не осећам. Ништа од свега што видим не може ме импресионирати. Волела бих да могу да видим ствари на неки другачији начин. Какав начин? Плашиле су га те моје изјаве. Није их сасвим разумео, али је осећао да у њима има жестоког одбацивања свега постојећег. Изворног, самониклог нихилизма. И да ме нешто такво, као што је заљубљеност, као што је – волим те, пиши ми, једва чекам следеће лето – неће одржати на површини. Могуће је гледати свет и другим очима. Сигурна сам да постоји нешто иза овога. А ми смо слепи. Хоћу да видим ствари као индијански врач. За почетак, треба ми мало мескалина. Пејотл. Татула. Нечим се прво морају опити доминантна чула. Као код Кастанеде. Макар и глађу…

Он је био ту, крај мене, док сам наглас размишљала. Није био проблем у њему. Ја нисам била ту, ја сам била одсутна. Покушавао је да ми се приближи што више, да ме заинтересује за неку другу врсту игре, откривања, продора… Једва чекам да дођеш поново следећег лета, тихо је говорио. Да водимо љубав… Неко директније исказивање жеље могло је само да ме одбаци још десет корака уназад, знао је то, свакако је било безбедније говорити о следећем лету. Нећу доћи следећег лета, рекла бих. Ако и дођем, нећу бити иста. Љубав… Ко ти је обећао љубав? Ја нисам. Ја ти нисам баш ништа обећала. Мислиш да тражим од живота само љубав? Могу да имам на тоне љубави. Па, шта тражиш од живота? Да ми се отворе Врата. Тхе Доорс оф Перцептион. Да уђем у неки други простор. Како ћеш да уђеш? Није био заинтересован; био је, ваљда, бесан, на неки његов покуњени начин. Не знам, рекох. (Једва сам дочекала да причам о томе. Макар бесном. Али нек’ слуша.) Не знам. Мислила сам да је то могуће неким напором ума. Активирањем неког унутрашњег чула. Пипка, који није успео да пробије чело. Али, не иде. Можда стварно то око мора да се отвори неком дрогом. Пробаћу дрогом.

Немој да ти падне на памет, одсекао је. Да нећеш можда да сазнаш и дођеш да ме спречиш (насмејах му се; Боже, каква наивчина, за три дана по мом одласку почеће да му се губе из сећања контуре мог лика). Сазнаћу и доћи ћу да те спречим. А како ћеш доћи? Телепортоваћеш се? (На сваки помен љубави, безграничне верности и преданости имала сам снажну потребу да му се ругам.) Доћи ћу. Било како. Извадио је из џепа свежањ згужваних новчаница, да ми покаже да може платити карту за пут од хиљаду километара. Имати толико новца и носити га наоколо згужваног у џепу? Показивати га? То је било нешто страно, неприродно, нешто што се никако није уклапало у моју представу о свету. Био би ми далеко дражи да смо жицали за пиво као што сам често радила са друштвом које се скупљало између зграда. Жицали смо и кад смо имали новац. Куповали најгоре цигарете. То је било нешто као статусни симбол. Видела сам у томе неку врсту можда наопаког поштења: ако се већ мора бити, онда нека се буде – на дну. Фркнула сам на тај његов свежањ новчаница, и он га је вратио у џеп, постиђен, онако како би неко сакрио поцепано место на одећи.

Онда би ми постало забавно. Почела бих да замишљам како смо он и ја брачни пар, како седимо за столом у време породичног ручка; насупрот нама седе каменорезац и његова занемела супруга. Ја говорим о пејотлу и продору у други свет. Кажем, мораћу у то име мало да се дрогирам, знате. Замишљам три различита пара очију, три различита погледа – први, замућен, с друге стране једних од могућих врата перцепције, други, скамењен и потпуно мртав поглед неразумевања, и трећи, ужаснут, безнадежан поглед разочараног љубавника. Као у неком тешком, стравичном црно-белом филму, камера би са њихових лица прешла на собу, чисту и беживотну, на прозор кроз који се назире двориште, на мало гробље језивих споменика, оних на којима стоје уклесана имена, и оних других, започетих, који неуморно чекају будуће мртве.

Или бих замислила каменоресца који поткрада моје залихе пејотла. Споменике који из дана у дан почињу да губе строге геометријске облике и да личе на сабласти, расплесане међу дворишним дрвећем. Било је у томе неког језивог хумора, који додуше није био за свачији стомак.


И један и други се поломе,
Да бар прст подигну,
Да бар језиком цокну да бар ушима мрдну,
или да бар трепну,

Ниједан да се под каменом макне.

Наравно, било је и сасвим другачијих дана. Ведрих. Седели бисмо у тишини, загрљени. То је могла бити дефиниција романтике и ја сам готово постајала романтична у таквим тренуцима. И, усред те романтике, увек се јављао, непогрешиво, мој аналитички кваритељ сваког иоле емотивнијег доживљаја. Чему све то? За који дан ја ћу отићи, он ће остати. Престаћу да му пишем за два, три или шест месеци. Он ће ме чекати до следећег лета, ја ћу доћи, мало другачија, још хладнија. Изаћи ћемо неколико пута, као пријатељи. Ја ћу причати о књигама. О повезаности љубави и смрти, о сусрету с Богом ког заправо нема, о понору у који се гледа с пожудом, зато што човек у себи има уграђену потребу за скоком у непрегледну дубину. О томе како је Други од нас одвојен неком сувише непробојном кожом, па се никако не можемо повезати. О томе како под земљом постоји једна јазбина коју нормалан човек осећа као кућу, и зна то по томе што му земља мирише познато и прихватљиво, гостољубиво. Он ће, тихо и без икаквих очекивања, као месечар, говорити о томе како би ипак могли покушати поново.

Ја ћу отићи, и затим доћи опет следећег лета. Он ће бити ожењен и имаће дете. Ожениће се без воље, мештанком коју су му одавно наменили. Мајка ће му пресвиснути, чим њега више не буде у близини и не буде морала о неком да се брине. Неће ни унуке дочекати. Отац ће се преженити. Тући ће и другу жену. Добиће цирозу. Он ће цртати портрете на споменицима и гужваће свежњеве новчаница у џепу. Све сам знала о томе шта ће он радити. Остало је само да смислим шта ћу ја.

Писма су стизала неко време, и ја сам цинично помишљала како му вежбање калиграфије није на одмет. Мораће исписати толико споменика. Ипак, свидело ми се што има леп рукопис. Могао је да нацрта нешто, не бих се љутила. Споменик, са мојим именом, рецимо. Да видим како би то могло да изгледа, једном. Смрт мора да има и своју естетску димензију, ако је животу већ недостижна. Ех, што умрла ниси, па да те се сада сетим и заплачем… Тако бих радо до твог гроба сада одшетао, у томе би ми и дан прошао… После пар месеци, престала сам да му одговарам.

Далибор је био веома упоран да привуче моју пажњу тих дана. За разлику од Ненада, није имао ни леп рукопис. Био је један од оних који су се мували ту, између зграда. Ивана је била смртно заљубљена у њега. Моја некаква најбоља пријатељица. Он је није примећивао, а чини ми се сад да је ни ја нисам примећивала. Излазили смо више од годину дана, без икакве страсти с моје стране. Покушала сам да остварим ону замисао о разговорима на клупици, о саговорнику. Добила сам додуше само слушаоца, а слушалаца ми је било преко главе. Дајте мало духа, господо, да ли је могуће добити мало неког продуховљенијег садржаја ових дана? Хладна и компликована, рекао је, након што је већ недељама у тајности излазио с Иваном.То је, наравно, била моја дијагноза. Ивана је остала да игра улогу на коју је била сведена, улогу нејакости и женсвености, уобичајену и грозно неинспиративну, прожвакану безброј пута кроз историју људског рода. Баналност је блага реч. Нисам им замерила што су ме заједно варали. Баналност њиховог односа им не бих лако опростила. Знала сам да ће једно другом бити најбоља казна, и у томе је било доста финог хумора Ствараоца ког можда и нема. Наравно, још су скупа.

Затим је однегде провирио Срђан. Још један клинац, који се није усудио ни да ми приђе сам; морао је да ангажује посреднике. Било ми је досадно, а у њему је било нечег купидонског, имао је такве коврџе. Никако није ишло. Схватила сам то оног часа кад сам ухватила себе како, док седим с њим у башти кафића, све време заправо посматрам пролазнике и размишљам хоће ли сад наићи неки чаробњак да разбије ову скамењену досаду, да уради нешто сасвим неуобичајено, саблажњиво и неодољиво, па да се постојећи свет услед неочекиваног догађаја разбије у парампарчад. Замолих га да ми не замери, проблем је свакако у мени. Попили смо по пиво (за које смо претходно жицали по крају). Растати се од мене било је заправо лако, бар сам тако мислила: није било сцена, увек се могло рачунати на то да сам ја спремна на онај другарски однос за који кажу да после везе никад не успева. Нешто ипак није дозвољавало да се ти другарски односи остваре; није ми било јасно шта. Пар година касније, зауставио се крај мене опаки фрајер на још моћнијем мотору. Кад је скинуо наочаре, видела сам да је то мој Купидончић, сасвим промењен. Увек ми се свиђало код тебе што те ни за шта није брига, рекао ми је, са осмехом.

Teen Titans fanart by Gabriel Picolo MoreБило је још пар таквих покушаја. Не много. Ја сам тражила она тајна врата, и по свом нахођењу несвесно одгуравала сваког ко би ми заклонио поглед. Идеалан партнер морао би бити занимљив саговорник, и бити невидљив, истовремено. Долазити само кад га призовем, нечујно нестајати кад ме потрага узме под своје. Имала сам читав један свет таквих, отварао се са страница књига. Моји су несуђени љубавници из реалног света одлазили расхлађени. Ко вас је звао, драгани моји? Као и Ненада, и вас чекају намењене вам сапутнице, живот пун страсти, зар не? Љубав, љубомора, топлина дома. Пребацивања, ланци, кривица, казна. Дирљиво је то. Сигурно има нечег што ја не разумем у присвајању другог, у ономе: мој Ненад… Постоји ваљда неки квар који у мени изазива ту потребу да све оно што ми се да имам потребу да одбацим онда кад ми је најпотребније. Не могу да чекам да дође тај час његове природне истрошености, не могу да страхујем. Немам ја стомак за те ствари.


Ниједан да се под каменом макне.

И један и други се поломе
И уморе и од умора заспе
и тек у сну коса им се дигне на глави.

Другог смо лета Ненад и ја заиста изашли пар пута заједно, као што сам и предвидела. Можда и трећег… Четвртог га већ нисам више видела, а нисам имала ког да питам шта се са њим десило. Могла бих рећи да сам га после тога сасвим заборавила, али то не би било сасвим тачно. Прича о њему стигла је до мене после више од десет година. Вероватно не би ни тада, да нисам из непознатих побуда почела да се распитујем код неких који су могли о томе нешто знати. Наравно, ја сам у себи задржала слику оног Ненада којег сам познавала, тужног дечака са тамним очима; у томе је предност неостварених љубави. Оно што се не оствари, што умре у свом зачетку, остане записано на неком невидљивом надгробном споменику у духу. Лепота Анабел Ли, и снага љубави младог љубавника који над њом нариче…

Рекли су ми да је прво ужасно смршао, до непрепознавања. Затим је, кажу, оженио неку старију жену, са два одрасла детета. Причали су да је то урадио да напакости оцу, да изађе из његове куће. (Није ми то импоновало, нисам се тиме наслађивала.) Напустио је оца, оставио каменорезачку радњу без наследника. Запослио се у млекари. Нагло остарио. Мајка му је, одмах након његовог одласка од куће, такође напустила ту кућу, побегла је негде, можда се и преудала. Сигурна сам да су ми рекли где је отишла, али то и није заиста важно. Рећи „отишла је“ сасвим је довољно. Оца су, после неког времена, нашли обешеног на тавану. Неки је споменик, замишљам, остао тек напола исписан…

Никад више нисам прошла оним дугачким путем чијим ме је једним делом Ненад пронео на рукама, као да носи уморно дете. Устајем, одлазим на посао, понављам исте кретње из дана у дан. Ниједна ми се врата ка оном свету нису успут отворила. Понекад, док чекам аутобус, бацим поглед на посмртне плакате, излепљене по станици. Причини ми се да видим онај са мојим ликом. Хладна и сурова, рекли су, ћутљива и компликована. Шта је, принцезо, размишљаш о пролазности? Сама се себи сурово насмејем. Цинично одговорим на сваку успутну љубазност. С времена на време осетим језиво задовољство у бацању неке ствари, још увек сасвим употребљиве.

Јадранка Миленковић

 

Advertisements

4 мишљења на „Син каменоресца

  1. Ne znam ko je Jadranka Milenković ali znam da je ovo što je napisala jako dobro. Volela bih da pročitam još hiljadu puta a znam da mi ni tada ne bi bilo dovoljno kao što ni sad nije. Ostala sam bez teksta, ali zato je pokrenut citav jedan sasvim drugačiji mehanizam u mojim mislima i razmišljanjima. Žao mi je što su ovakvi tekstovi retki i što su ljudi lenji da čitaju duge tekstove.

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s