(Раз)говори

Интересантни су ми људи који практично злостављају саговорнике напорним стилом који је толико очигледно извештачен, намерно нејасан и недоречен, а који за циљ нема основну комуникативну вредност – пренос информације ка примаоцу, саговорнику, већ једино и искључиво стављање себе у центар комуникационог канала, представљање себе као мудрог, зналца, а недореченост тежи да призове и одређени утисак мистицизма, што још више храни егоцентричност наратора. Користе сваку прилику да разговор окрену на себе, своје животне примере, и одабране теме које им остављају простор да се надмудрују. Њима је разговор борба, прилика да победе. Уопште не слушају. Не разумеју фидбек. Уколико не прихватите њихове услове за „разговор“ постају агресивни, почињу да вређају, на сваки начин покушавају да вас пред другима дискредитују као саговорника, а веома често вас и отворено нападају. Ово су углавном веома токсични људи. Користе бројне технике вербалне манипулације, основни тон њиховог (раз)говора је прикривена пасивна агресија. Речи које користе да изграде исказ су најчешће у инфинитиву, неличном и простом глаголском облику којим се именује радња. Оваквим исказом ови „говорници“ појачавају дистанцу са саговорником, дајући себи једну лажну величину, претварајући свој исказ у уџбенички. Наравно, ово се не односи на стваралачки исказ, овде је реч о свакодневном разговору који би требало да буде „обичан“. Људи најчешће у „обичном“ разговору уместо инфинитива користе презент са везником „да“ чиме је наглашен вољни моменат, тако да већина људи каже – Идем да читам, а не Идем читати. Међутим, „Идем читати“ звучи некако начитано, зар не? Некако важно, продуховљено, високо, толико високо да его може да полети, таман толико да нагњечи главу јадном саговорнику који мора да буде заробљен комуникацијом. Колико манипулативних техника у комуникацији људи користе, нарочито на друштвеним мрежама, потпуно одсецајући први и основни циљ – пренос информације. Не себе. Информације. И џаба ако неко прича и прича и мисли да је препаметан ако га онај други не разуме, ако не постоји јасна информација. Покушаће неко време да прати, а онда ће зевнути из досаде и једноставно отићи. А ако се довољно удуби, опет неће разумети поруку, али ће препознати агресивност таквог стила, па ће таквог саговорника и обележити као непожељног. Мени се чини да су то изранављена бића која покушавају да се пронађу и оснаже, при чему веома често ни сами не знају у шта исклизну. Међутим, то није разлог да трпимо њихову агресију. Можемо и ми овладати механизмима да такву комуникацију прекинемо а да не повредимо ни себе ни њих. Комуникација је вештина која се учи. И ја исто као и ти, готово да немам уопште стрпљења за такав стил, нарочито када има тенденцију да прерасте у отворену агресију. Не морам то да трпим. Они те механизме углавном користе несвесно, међутим веома добро знају када повређују, када се намећу и веома им прија осећај „победе“. Понекад направе надградњу свесно, на темељима несвесно усвојених механизама…

Зашто разговарамо? Шта желимо у тренутку када се остварујемо у комуникацији са другим? Ако желите само себе да видите у комуникационом каналу, једноставно узмите огледало. Јер, колико год да се трудите да се поставите централно, људи вас једноставно неће више слушати. И онда ће вам заиста остати само то да идете читати. Удобно заваљени у фотељу, ви и ваш Его.

Александра Вукосављевић,
дефектолог-логопед

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s