Права похвала припада само преображају

Људи исувише раде да би били оно што јесу. Рад је проклетство. Но, човек је то проклетство претворио у уживање. Радити свим снагама и само рада ради, уживати у напору који безусловно води безначајним достигнућима, замишљати да се можемо остварити само у објективном и непрестаном раду, одвратно је и несхватљиво. Истрајни и непрестани рад заглупљује, тривијализује и обезличава. Он удаљава центар занимања из зоне субјективног и премешта га у објективну зону ствари, на устајалу раван објективности. Човек се више не брине за своју личну судбину, за своје унутрашње изграђивање, за жар унутрашње фосфоресценције и остварење блиставе садашњости, већ за чињенице и ствари. Истински рад који би могао бити непрестана делатност преображења, тоне у делатност подривања, иступања из центра бића. Карактеристично је да у савременом свету рад представља искључиво спољашњу делатност. Чињеница да сваки човек мора да прати некакву каријеру, да ступи у неку животну форму, која му скоро никада не одговара, води излуђивању од радног беса.

Радити да би се живело – фатализам је болнији него код животиње. Јер, њена је делатност толико органска да се нераскидиво стапа са сопственим постојањем, док је човек потпуно свестан знатног вишка, многострукости облика рада. Из радног безумља човековог избија једна од његових склоности, она да воли зло, ако је кобно и често се јавља. А у раду је човек самог себе заборавио. Но, није се заборавио, јер је достигао безазлену и деликатну наивност, неко самоодрицање које се граничи са слабоумношћу. Кроз рад, он је од субјекта деградиран на објекат: животиња лишена оног дивљег.

Уместо да човек тежи просветљујућој суштаствености, сјајном и светлуцавом битку, уместо да живи за самог себе – он је срозан до грешног и импотентног слуге спољашње стварности. Где су у таквом постојању екстазе и визије? Где врхунско безумље, где право уживање у злу? Јер, негативна сласт, која потиче из одушевљења за рад, заражена је свакодневном бедом и људском површношћу, гнусном и перфидном ситничавошћу. Зашто се људи не одлуче да прекину досадашњи посао и започну други, који нема више никакве сличности са послом на који су себе протраћили? Да ли је било неопходно градити пирамиде, палате, храмове и замкове? Зар није довољна субјективна свест о вечности, свест оног испуњења у надсвести?

Кад френетична делатност, незадрживи радни нагон и спољашња неуморност нешто униште, онда им је сигурно жртвован смисао за вечност. Потврђивање је негирање вечности. Што је раст стицања добара у животу виши, што се више уздиже спољашњи рад, вечност је неприступачнија и недостижнија. Одатле ограничена перспектива свих марљивих и одлучних и њихова неизлечива плиткост мишљења и осећања. Рад је настраност. Мада раду не супротстављам ни пасивну контемплацију ни нејасно сањарење, него продорни преображај бића, ипак, бесомучној нетолерантној и неограниченој делатности предпостављам лењост, која све разуме и оправдава. Да би се савремени свет раздрмао за живот, мора се исписати похвала лењости, оном ленчарењу које прожимају унутрашња опуштеност и осмех који све трпи.Беспосличар има бескрајно више смисла за метафизику од марљивка. Може се, пак, десити да је беспосличење, као и напор, знак имбецилности. Због тога права похвала припада само преображају.

Емил Сиоран

 

Феномени
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s