Жан Бодријар – Говор о смрти

Говор о смрти тера на смех, грчевит и опсецни смех…

Говор о сексу не изазива више чак ни такву реакцију: секс је легалан, само је смрт порнографска. Друштво које ‘ослобађа’ сексуалност, постепено је замењује смрћу у функцији тајног ритуала и основне забране. У претходној, религиозној фази, смрт је обелодањена и призната, а сексуалност је та која је забрањена. Данас је обратно. Али сва -историјска- друштва успевају да раздвоје секс и смрт и да се играју ослобађања једног на рачун другог – што је један од начина да се обоје неутралише.

Што се тиче фазе која нас занима, све упућује на то да је проскрибовање смрти примарни циљ, повезан са стратегијом величања сексуалности: читава ‘сексуална револуција’ је оријентисана у тром смеру – у знаку је једнодимензионалног Ероса и функције задовољства. У томе се уосталом, састоји њена наивност, њен патос, њена сентименталност, као и њен политички тероризам. Парола сексуалности је солидарна са политичком економијом, по томе што такође тежи укидању смрти. Само смо заменили врсту забране. Можда смо чак, уз помоћ ‘револуције’, успоставили основну забрану, забрану смрти. Учинивши то, Сексуална револуција прождире себе саму, јер смрт је истинска сексуализација живота.

Свуда прогањана и цензурисана, смрт одасвуд извире…

Не више као апокалиптични фолклор, онаква каква је могла да опседа живу машту одређених епоха – већ управо лишена сваке имагинарне супстанце, она прелази у најбаналнију реалност и поприма за нас облик самог принципа реалности који управља нашим животом.

Смрт је у томе што све функционише и служи нечему, апсолутно индексирање човека за његову функцију, као код Кафке: доба функционалног је доба културе смрти. То је фантазам тоталног програмирања, то надметање предвидљивошћу, тачношћу, сврховитошћу, не само материјалних ствари, већ и остварења жеље. Једном речју, смрт се изједначује са законом вредности. (…) Наше праве некрополе нису више гробља, болнице, ратови, хекатомбе; смрт више није тамо где бисмо је очекивали – она више није биолошка, психолошка, метафизичка, није више чак ни смртоносна – њене некрополе су подруми или дворане са рачунарима, празни простори лишени сваког људског звука – само се мртви сећају свега – нешто слично тренутној вечности сазнања, суштини света о којој данас сањамо као о нечему што ћемо покопати у облику микрофилмова и архива, архивисати читав свет да би га једном открила будућа цивилизација – криогенизација целокупног знања у циљу васкрсења – прелазак целокупног знања у бесмртност као вредност/знак. Насупрот нашем сну да све изгубимо, да све заборавимо, ми подижемо супротан зид односа, веза, информација, згуснуту и неразмноживу меморију, и живи се сахрањујемо унутар ње, са надом фосила да ћемо једног дана бити откривени.

Рачунари су та минијатуризована смрт којој се потчињавамо у нади да ћемо преживети. Музеји су већ ту да би наџивели целу ову цивилизацију – и да би посведочили..о чему ? (..) Живимо у култури која нема значење за себе саму и која сања да ће то значење имати касније за неког другог. Тако све постаје окружење смрти, када се ова претвара у минијатурни знак џивовске целине. Као и новац, на својој неповратној тачки, где није ништа више од система записа.

Одломак из књиге: Жан Бодријар, Симболичка размена и смрт, Дечије новине, Горњи Милановац, 1991.

 

P.U.L.S.E. магазин
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s