Светска писмена

franz-kafkaУ писму Оскару Полаку, из 1904, Кафка је написао:

„Мислим да би требало читати само књиге које уједају и боду. Ако нас књига коју читамо не пробуди ударцем по глави, зашто је онда читамо? Да би нас усрећила, како Ти пишеш? Забога, та били бисмо срећни и кад не би било књига, а такве књиге које нас усрећују, могли бисмо за нужду сами писати. Но требају нам књиге које на нас делују попут несреће, која нас јако боли, као смрт некога кога смо волели више од самих себе, и да нас протерају у шуме, далеко од човечанства, попут самоубиства, књига би морала бити секира за замрзнуто море у нама.“


emil-cioran

Не треба писати, поготово не објављивати, сем оно што рањава, то јест оно што не заборављамо. Књига треба да забада нож у рану, чак да је ствара. Треба да буде узрок неке неисцрпне пометености; али изнад свега, књига мора да представља опасност.

Емил Сиоран


sv-jovan-damaskin

Један и исти је Бог кога проповеда и Стари и Нови завет, који се песмослови и слави у Тројици, јер рекао је Господ: „Нисам дошао да укинем закон него да испуним“ (Мт 5,7). Јер Он је остварио наше спасење, на шта се односи целокупно Писмо и све свете тајне. И још је рекао: „Истражујте Писма… а баш она сведоче о мени“ (Јн 5,39). И апостол Павле је рекао: „Бог који је из давнине много пута и разним начинима Говорио оцима преко Пророкa, у ове последње дане Говорио је нама преко Сина“ (Јев 1,1 и даље). Према томе, Духом Светим су говорили закон и пророци и јеванђелисти и апостоли и пастири и учитељи.

Дакле, „све је Писмо богонадахнуто и корисно“ (2. Тим 3,16). Према томе, врло је добро и души корисно истраживати божанско Писмо. Јер као дрво које је засађено покрај извора воде (Пс 1,3), тако и душа заливана божанским Писмом буја и доноси зреле плодове, односно веру православну, китећи се увек зеленим лишћем, односно, украшавајући се богоугодним делима; јер свети Списи нас управљају ка врлинским делима и чистом созерцању (духовном посматрању), јер у њима налазимо призивање на сваку врлину као и одвраћање од свакога зла. Ако, дакле, будемо жељни знања, бићемо богати знањем; јер марљивошћу и трудом и благодаћу Божијом која то дарује, све се постиже. „Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“ (Мт 7,8). Покуцајмо, дакле, на врата прекраснога раја божанских Списа, раја миомирисног, преслатког, предивног, који пуни наше уши појањем сваке врсте умствених богоносних птица, који се дотиче нашега срца, те ако је ожалошћено теши га, а ако је разјарено успокојава га и испуњава вечном радошћу, раја који узноси наше мисли на златосјајна и блистава леђа божанске голубице (Пс 68,13), и њеним пресјајним крилима нас узводи ка јединородном Сину и наследнику градинара умственога винограда (Мт 21,38 и даље), а преко Њега нас Оцу светлости (Јк 1,17) приводи. Али немојмо куцати невољно, него са жељом и усрдно; и немојмо се озлоједити куцајући: јер тако ће нам бити отворено. Ако прочитамо једанпут и двапут, и не разумевамо оно што смо прочитали, не треба да се озловољимо, него истрајмо, разабирајмо, питајмо: „Питај оца својега“, вели Писмо, „и он ће ти јавити, старије своје и казаће ти“ (Понз 32,7), јер није у свакога знање (1.Кор 8,7). Црпимо из врела рајскога врта непресушне и пречисте воде које теку у живот вечни (Јн 4,14), уживајмо у њима, и то ненасито уживајмо: јер оне неисцрпну благодат имају. А ако, пак, и од оних који су изван Цркве можемо задобити нешто корисно, то није забрањено. Будимо вешти мењачи новца сабирајући право и чисто злато, а избегавајући патворено. Примимо, дакле, оне речи које су најбоље, а смешна божанства и стране нам митове бацимо псима: јер ћемо се тим речима оснажити против њих…

Свети Јован Дамаскин,

„Тачно изложење Православне вере“